Oglas za posao

Mnogi od nas muku muče kako da nađu novi posao ili prvi posao ili bilo kakav posao. Gde ćeš prvo po rešenje nego na internet. Kad tamo možeš da nađeš kako da izbaciš kamen iz bubrega, posadiš avokado ili smršaš deset kilograma za tri dana, sigurno ćeš i posao da nađeš. Prvo naravno treba pogledati oglase, poslati cv, propratno pismo, uverenje da nisi osuđivan, zubni karton, natalnu kartu i rodoslov do sedmog kolena unazad. Mnogi pogreše već na prvom koraku a to je kako čitaju oglase za posao. Nije to baš sve kako piše, ima tu metafore, alegorije, slovenske antiteze i sigurno još mnogo stilskih figura ali se srednja škola odavno završila pa se i zaboravilo. Pokušaću da vas naučim kako da oglas prevedete na maternji jezik i savladate prvu prepreku ka tom nedostižnom cilju zvanom posao.

Prvo kada otvorite oglas nemojte da se iznenadite ako je na engleskom jeziku. To je prirodno jer i ako srpska firma traži radnike u Londonu, logično je da oglas za posao bude na srpskom da ga svi Englezi razumeju. Buduće radno mesto nije u Londonu, možda nije ni u Beogradu a plata nije kao u Engleskoj. Ako gledamo platu oglas bolje da je na makedonskom ili albanskom.

Drugo je obično kratko upoznavanje sa budućim poslodavcem iz snova jer to kako je opisana kompanija više liči na naučnu fantastiku nego na firmu koja posluje u Srbiji. To je ono što se oduvek želeli, mogućnosti, tim, usavršavanje. Opis posla koji ćete raditi čista pesma, ptičice, cveće, atmosfera...Hiperbola dragi moji, ništa drugo!

Treće, četvrto i peto to je ono što oni traže od vas. Traže sve, kvalifikacije, odgovornost, veštine, lične karakteristike. Kvalifikacije znače: sve diplome koje imate od srednje i više škole, fakulteta, kursa engleskog jezika, nemačkog, italijanskog, španskog a posebnu prednost može imati neki egzotični jezik kao što je esperanto, vozačka dozvola b, c, d, e, f, g, kategorije, završen kurs manekenstva ili bar krojenja i šivenja. Borilačke veštine preskočite osim ako to nije navedeno u opisu posla. Nikad dovoljno kvalifikacija.

Vi ste odgovorni za sve, za prodaju, za finansije, za izveštaje, za kuvanje kafe, za gužvu u saobraćaju, za naplatu, za sporazum o pridruživanju EU, za ladan burek, za nizak tunel.....Da bi ispunili sve snove vašeg budućeg poslodavca morati biti vešti u komunikaciji, otvoreni za nova znanja, spremni za rad u timu i samostalno i ono što je najvažnije, za rad pod pritiskom i u dinamičnom okruženju. Pa kad prevedemo to zvuči otprilike ovako: ćutke primaš naređenja, pričaš samo kada te pitaju, bez pogovora prihvataš sve seminare i obuke po dragoj nam zemlji, potegneš za druge kada se oni izvlače jer je tim važan a ne ti kao pojedinac a najvažniji je rezultat, daješ predloge i ideje koje će kasnije tvoj šef da razradi u PowerPoint prezentaciji i predstavi kao svoje, prihvataš svaki novi zadatak i ako nisi završio prethodni a rok za završetak je juče. Moraš da budeš sposoban da se javljaš na telefon, pišeš email, fotokopiraš sve u isto vreme. Samo vam liči na troglavu aždaju ali to je potpuno prirodno.

Ako ispunjavaš sve gore navedeno onda dolaziš do onog tebi najvažnijeg dela a to je ono što ćeš ti da dobiješ ako pronađeš Sveti Gral zvani posao. Gle čuda to je jedva pomenuto na kraju oglasa pa  ako niste pali u nesvest čitajući šta od vas traže možda uspete da dođete do ovog sažetog epiloga zvanog adekvatna zarada. Adekvatna čemu? Stimulativna plata je još gora opcija jer će da vas uslove raznim targetima, budžetima pa možda u nekom mesecu ubodete tu stimulaciju ali bolje da na to ne računate u početku.

Sve ovo navedeno ne važi ako konkurišete za posao u državnoj firmi. Morate znati da je tada presudan faktor "znam čoveka", iz stranke, upravnog odbora, direktora, servirku, sekretaricu, poslanika, člana opštinskog odbora, tetku, strinu, nećaka....Kvalifikacije nisu problem, problem je da ste obično prekvalifikovani u odnosu na nadređene.

Nije to tako teško kao što izgleda ali vam uvek ostaje da se dobro udate ako ste ženskog pola a ako ste muškarac pa ni to nije strašno možete pokrenuti neki sopstveni biznis, preskočiti ovaj stresni momenat i zameniti lakši problem težim.

Kafa sa ratlukom

Retko gde možete popiti domaću ili tursku kafu. Sad smo deo Evrope i sveta i pijemo razna espresa, kapućina i nes kafe. Ja volim domaću kafu pa još kad je dobijem sa ratlukom. Malo je kafana i kafića gde još možete da je pijete, ali to su prava mesta gde niste došli da pokažete frizuru, nokte, sandale, tašnu.. već da uživate u kafi, drugima ili sebi. U tim malim oazama urbanog života vreme je stalo i bori se da ne krene dalje.

Sedim pod lipom u jednoj takvoj, gledam ljude i pišem. Prolaze, žure, vuku kese i nose brige. Poneko se kreće sa osmehom na licu ali je malo takvih. Zaboravili smo

da se smejemo i da uživamo u kafi. Jer kafa je to, trenutak, odmor, priča sa samim sobom. Dok je pijem, razgovaram sa mojim drugim ja, moram da ispričam sebi sve ono što nisam nikom drugom  a ponekad se i posvađamo. Uvek nađemo vremena za druge a nikad za sebe, možda zato jer je najteže slušati sebe i priznati sebi istinu. Ima i drugih sa kojima volim da pijem kafu ali ih je malo jer je malo onih koji slušaju. Treba čuti i ono što se ne izgovori a to je dar. Nekad slušam druge kako pričaju dok piju kafu, čavrljaju opušteno i ne znaju da još neko iz prikrajka pije kafu sa njima. Ne interesuju me njihove reči već uživam u njihovom trenutku, gledam lica jer ona govore više od reči, ponekad progutam knedlu malo zasuzim ali tu je ratluk da sve to lakše progutam i vrati me u moj svet. Nije nekad bolje ni u mom svetu. Misli se roje, mešaju, i boje svaki dan drugom bojom i drugačijim ukusom kafe.

Bitan je taj trenutak kada se isključite i povežete sa svojim mislima, kada se oslušnete, zastanete, odlučite i nastavite. Ako niste raspoloženi onda nađite još nekog ko se ne bi družio sa samim sobom i pobegnite zajedno u slatko čavrljanje i odmaranje duše, samo polako, malim gutljajima, da ne potrošite prebrzo taj trenutak.

Cucla od Swarovski kristala

Lutajući po internetu ovih dana, pročitah kako jedan naš mladi političar u usponu voli da dokumentuje na raznim društvenim mrežama svoje, teškom mukom, stečeno bogatstvo. Garderoba sva brendirana od gaća do košulja, kuća opremljena kao na Beverly Hillsu a žena, moram da upotrebim taj ružan izraz, napucana i okićena raznim skupim torbama i krpicama. Njihove pare pa neka rade šta hoće, nadam se da su stvarno njihove jer bi bilo tužno da su od nekog prisvojene pa u krpice pretvorene. Ali ono što mi je zasmetalo je što su njihovu bebu uvukli u ovaj bahati vrtlog i sada je oblikuju kako brendovi diktiraju. Tako beba ničim izazvana dobi cuclu ili lažu od Swarovski kristala i tu bebinoj sreći ne bi kraja. Ostvario joj se više mesečni san da ima takvu lažu. Taj užitak koji pruža laža sa kristalima ne može se gugutanjem opisati. Topi se od sreće kada vidi kako druge bebe sa puno zavisti merkaju ovaj svetleći aksesoar. Da li postoji veća sreća za jednu bebu od posedovanja takve laže? Sada srećna beba kada pije mleko sa drugaricama u parku može da se hvali svojim novim modnim detaljem.

Volim i ja da kupim svojoj deci lepe stvari, svi roditelji to rade sa uživanjem i ne razmišljajući puno o stvarnim potrebama beba. Ali gde je granica? Kako naći meru u modnom maltretiranju dece koja su potpuno nezainteresovana za modu bar dok ne oduvaju nekoliko svećica na torti? Da li mi to kupujemo zbog bebe, zbog sebe ili zbog drugih? Da li kupujemo deci status koga oni još nisu svesni i polako ih guramo u svet materijalnog? Da li ih na taj način učimo i pripremamo da se izdvajaju na jedan pogrešan način? Trujemo ih našim ponašanjem i pretvaramo u snobove. Njima nije važno i ne znaju da li je igračka kupljena kod Kineza ali će od nas čuti taj pogrdan ton pa će nas iskopirati na nekom drugu i na ružan način zakoračiti u svet odraslih.

Pustimo decu da budu deca, odrašće brzo i ući će u svet podela, ali neka to bude što kasnije. Naša modna shvatanja neka ostanu samo naša, oni će birati kada za to dođe vreme a do tada igre bez granica i modnih detalja.

Bebi bum ili bela kuga?

Prošlo je petnaest dana septembra, roditelji prvaka mogu malo da odahnu, nivo stresa se vraća u normalu i sada se polako zahuktava učenje sa malim osnovcima. Ohladile se glave, splasnula euforija i sada može da počne zgražavanje i čuđenje nad gradivom i udžbenicima. Sve je pažljivo zabeleženo i ovekovečeno na društvenim mrežama. I mediji su bili tu da proprate taj poseban dan u kalendaru za svakog roditelja i obaveste nas o par činjenica.

Statistika nam kaže da prosečna srpska porodica gaji 1,4 deteta i da nas je polako sve  manje. Svake godine nestane jedna opština u Srbiji. Prvaka je sve manje, škole vode tihi rat za svako dete jer se polako gase odeljenja, učitelji a kasnije i nastavnici ostaju bez posla. Bitka je za svakog đaka.

Verujem statistici ali ako se vratimo samo nekoliko meseci pre, slika je puno drugačija. U maju mesecu iste godine u toj istoj Srbiji nema mesta u vrtićima. Negde je čak bilo i pet prijava za jedno mesto. Otvaraju se novi vrtići, proširuju kapaciteti ali samo srećni uspeju da upišu dete. Kad kažem srećni to mislim i bukvalno jer je u nekim vrtićima organizovana i lutrija da bi se utvrdio srećnik čije dete će biti upisano. Ako upisujete dete u jasle, možda i uspete ali ako malo sačekate vaše šanse za upis drastično padaju. Odakle ova deca odjednom? Ili još bolje, gde nestadoše do prvog razreda?

Statistika kaže da se manje dece rodi svake godine, valjda znaju da ih prebroje, pa bebe ne hodaju, nije ih teško izbrojati. Znači, nije to! Za doseljenike nismo popularni već decenijama, tako da tu decu nismo uvezli. Možda su roditelji napustili stari sistem čuvanja dece koji su godina obavljale bake i deke i okrenuli se modernijem. Naši roditelji su gajili bar dva cela deteta a mi samo jedno i po, a svi znamo da je više vrtića nego sedamdesetih. Svi misle da je to problem samo u Beogradu jer sve više stanovništva dolazi iz unutrašnjosti ali tako je i u Novom Sadu, Kragujevcu pa i manjim gradovima. Mislim da je ovo pitanje za nekog matematičara, jer u ovoj jednačini ima mnogo nepoznatih.

Ako pođemo od činjenice da je sve više dece pri upisu u vrtić, hajde da vidimo gde se ona izgube za   nekoliko godina. Osnovno obrazovanje je još uvek obavezno, znači nema izbora, svi moraju u školu. Možda da proverimo po inostranstvu, možda nismo popularni kao država za doseljenike ali smo vrlo popularni za iseljenike. Izgleda da naši mališani kreću u prvi razred u Austriji, Nemačkoj, Norveškoj ili je ovo neka epizoda Zone Sumraka. Zbunjujuća situacija, rebus, anagram, šta li je?

Moja recenzija piva

Sada kada sam postala ozbiljan bloger red je i da počnem da blogujem ozbiljno.

Recenzije su vrlo popularne među nama blogerima pa što se ne bih i ja oprobala. Dugo sam  razmišljala šta bih ja to mogla da ocenim i procenim za moje verne čitaoce i naravno da sam odabrala ono što najbolje poznajem. Bilo je tu u opticaju razne kozmetike, slatkiša, hrane, knjiga, filmova ali pobedilo je pivo.Kao dugogodišnji konzument piva, daću svoju malu recenziju koja će vas još više okrenuti ka ovom piću.

Prvo malo o mom iskustvu iz ove oblasti. Preko trideset godina imam čast da se družim sa pivom, neki počinju i ranije ali to je obično kada su muška deca u pitanju jer srpska tradicija nalaže da se sinu još u najranijem detinjstvu dozvoli da proba pivo, nije to alkohol, to je samo pivo. Kada ga ja konzumiram to nikada nije više od jednog decilitra. Za tolike godine druženja sigurno sam popila litar. Iz ovih razloga osećam da imam puno pravo da ga ocenim za vas, moji dragi čitaoci.Sada malo o njemu, mislim o pivu. Degustiraću pivo jednog renomiranog proizvođača čije ime neću navoditi jer pogađate još nisu precizirani neki detalji vezani za plaćanje.

Pivo je stiglo na moju kućnu adresu, direktno iz dragstora sa ćoška. Ona dvojica što su sedeli ispred mogu da napišu roman o pivu sudeći po ambalaži ispred njih. Pivo je u staklenoj flaši 0.33l jer nema manjeg pakovanja ali ja svakako nisam u obavezi da popijem celu količinu. Ambalaža izgleda prefinjeno i moderno. Etiketa nije loša, možda da se malo poradi na kompoziciji boja. Sipam u čašu, peni, kao morska pena, ne previše. Hladno, kažu da je tako najbolje a ja se pitam kakvo je kad je mlako. Ne bih to da probam verujte mi. Boja žuta, žuta kao klasje, kao kukuruz, htela sam reći kao hmelj. Ne znam kako taj hmelj izgleda jer ga nisam nigde videla u Srbiji, mada se svi proizvođači kunu da je pivo od domaćih sastojaka. Ali znači žuto je a pena bela, to smo se razumeli.

Ukus je dominantno gorak, mislim prijatno gorak, tako kažu oni koji ga vole. Ja im verujem ali mislim da malo preteruju kada kažu da nije gorko. Gorko je! Može da se pije naravno, pa nije otrov. Pa to je još jedino ostalo što se u Srbiji proizvodi, znači prijatnog ukusa je. Buke mu je divan. U početku se oseti miris zrelog žita, mislim hmelja, a onda se provuče lagano aroma crvenog voća i malina i na kraju ostane taj ukus korijandera na nepcima. Nego nisam sigurna da li pivo ima taj buke ili samo vino ali sad to nije važno, bitna je ta aroma. Najbolje se slaže sa salamom, pečenjem prasećim i jagnjećim i lepinjom sa pretopom samo tada ne preporučujem da bude baš hladno.

Nadam se da ste zadovoljni mojom prvom recenzijom dragi moji čitaoci i poslodavče. Pisana je sa puno ljubavi na osnovu iskustva i dobrog poznavanja iste. Živeli!

Roditeljstvo kako to komplikovano zvuči..

Nešto razmišljam ovih dana, šta je to toliko teško u vaspitanju i odgajanju sopstvenog deteta. Priroda je čini se sve to tako u detalje isplanirala od ovulacije do porođaja, svaki dan i svaki minut. Sve je to ta nedodirljiva i neuhvatljiva priroda uredila, bez priručnika, vodiča, coach-a, bez i jedne reči. Kada dođe taj dan, ona kao da nam spusti dete u naručje i kaže: 'ajde sad vi roditelji polako, stvorite čoveka a ja imam neka druga posla i nestane tiho i neprimetno baš kao što je ušla u život troje ljudi. Tada dolazi onaj trenutak kada se sudare dve misli: lako ću ja to, pa i drugi su decu odgajili, i Bože šta ću sada, pa ja ne znam ništa o deci.

Od tada počinje pravljenje čoveka a neko kaže da je to trebalo da počne još u trudnoći. Ja ne znam šta je tačno jer mislim da ne postoji tačan odgovor. Znam da se u svakoj sekundi oblikuje to novo biće ali samo oblikuje jer sve drugo je već stvoreno i zapisano u genima. Čini se da je to lako, samo ga treba učiti osnovnim i jednostavnim stvarima, ništa lakše. Ništa lakše dok ne počnete. Ja imam tu sreću da to radim već nekoliko godina i da se svaki dan pitam da li grešim. Rezultat nije odmah vidljiv i moraću da sačekam još desetak godina da vidim da li smo napravili čoveka. Tada će biti kasno za popravni i to je ono najstrašnije. Da li se može izdržati maraton osamnaest ili više godina dug? Da, jer to je jedini maraton koji ima više pobednika.

Roditelj je samo običan čovek sa dobrim i lošim danima, sa slabostima i manama, sumnjama i greškama. Često to drugi zaborave pa u prolazu kažu gledajući dete kako igra igricu da to nije zdravo ali ne znaju da li je to nekom roditelju onih pet minuta za koje mora da se jede, piški, svari neka emocija i vrati se ponovo osvežen za svoje dete. Ako neko kaže da je to samo linija manjeg otpora i popuštanje i on je u pravu, priznajem grešku ali ne znam drugačije. Hiljade stranica su napisane na temu roditeljstva i odgajanja dece, nisam ih pročitala i ne nameravam. Probala sam u početku da čitam takve knjige ali se stalno menjaju stavovi, shvatanja, preporuke. Ne postoje dva ista deteta na ovom svetu od šest  milijardi ljudi, niti dva ista roditelja i zato nema univerzalnog rešenja.

Nema priručnika, nema čarobnog štapića, samo mukotrpan svakodnevni rad sa stalnim preispitivanjem i željom da jednog dana kažem sebi stvorili smo čoveka.

Vaga ili neprijatelj žena broj jedan

Slatkiši

Potpuno nesmotreno i nepromišljeno dok sam prolazila kroz kuhinju stadoh na vagu. Posle dva meseca odmora od svega i svačega naravno da rezultat nije mogao biti dobar ali da ću se toliko iznenaditi nisam očekivala. Zavrteše se brojke na ekranu ali što je još gore nikako da stanu. Gutam knedlu i mislim sad vidi gde su svi oni slatkiši sto si ih jela nehajno dva meseca. Kada se zaustavi najgori rulet za svaku ženu mal se ne onesvestih. Toliko sam bila teška samo na početku trudnoće. I šta sad? Prvo da iskoristim jedinu svetlu tačku ove teške situacije a to je da sam dobila temu za novi post, neočekivano!

Sad treba spremiti strategiju za borbu sa ovim teškim neprijateljem. Dijeta koliko voliš: Hrono, Dukan, Keto, Atkinsonova, UN dijeta, Vegan, Vegetarijanska, Mesečeve mene....Dok ih sve proučim trebaće dosta vremena a to znači manje vremena za ždranje pa eto nečeg dobrog iz ovog predstojećeg učenja. Kombinuj namirnice, pazi na vreme, na dane, na mesečeve mene, na raspored planeta i dnevni horoskop...Meni treba menadžer da sve ovo organizuje ali nisam to ja izmislila, to već postoji, samo se zove nutricionista. On koristi jedan moćan alat a to je apotekarska vaga jer obroke propisuje u gramima a slatko u miligramima ili nikako. I za svoj rad ispostavi račun od koga vam pripadne muka i ne jede vam se 3 dana, što samo poboljšava učinak njegove terapije jer to je daleko od jelovnika.

Postoji i drugi vid ove borbe, više gerilski. Ležite na trosedu, gledate Top shop i napadate kilograme iz zasede raznim čajevima, kremama, šlaufima sa strujom i bez, oprugama, vijačama, masažerima, patikama, pantalonama naravno.Ništa bolje ne skida kilograme od folije za domaćinstvo i uskih pantalona. Ko u borbi želi da koristi prednosti savremenih tehnika ratovanja onda su tu sportovi, vežbe, joga, masaže, fitnes, aerobik ali to je za one sa dubljim džepom kao i draga nam estetska hirurgija koja će za dosta novca učiniti da ličite na sve poznate ličnosti, ista usta, isti nos i uši i zagarantovano nema smejanja bar godinu dana dok koža ponovo ne pređe iz vestačke u prirodnu.

Zdrava hrana

Za rat sa kilogramima treba dobro predzanje, odlična organizacija i puno novca a do tog debeljuškastog izgleda došlo se veoma lako. A tu su i one mršavice koje tamane sve kad im padne na pamet a onda kažu takav mi metabolizam, sve jedem ali se ne gojim. Na ove reči poželim da pozovem psihijatra da me spreči u nekim suludim idejama. Nije samo fizički izgled bitan, pa ja sad pišem knjigu o mršavljenju, bitan je duhovni deo svakog čoveka. Samo što kad me sretne neka poznanica ona ne kaže kako si se produhovila, već nisam te dugo videla jesi li se malo ubucila?

Zaključak je vrlo jednostavan i jedino moguć. Voda, može da se pije kad hoću i koliko hoću,  nije skupa i naravno ne goji. Živeli!!