петак, 01. мај 2020.

Priča o jednoj iskri

Ima nešto u tvom oku što vidim samo ja. Drugi vide sliku, vide sve, ja samo jednu iskru u samom ćošku što se sakrila ispod kapka za mene. 
Od prvog dana, bila je samo moja. Ljubomorno sam je krila od svih. Uzvraćala je ono što si ti trebao. Pokrivala je tvoju nehajnost  i nezainterosavanost. Čuvala me. Nežno me stiskala trepavicama da se ne istrgnem i pobegnem. 
Poznajem je bolje nego tebe. Pričala je ono što si ti ćutao. Odala te. Borila se da nas sačuva, popravljala tvoje reči, nudila se nesebično da bi ispunila tišinu i popunila rupu tvojih nečinjenja.
Uvek sam te više gledala nego što sam te slušala. Nisam htela da te čujem, htela sam njoj da verujem. Ona me nikad nije lagala. Sklonio se je od mene da bi povratio svoju nadmoć, svoju masku bez izraza.


Sada me više i ne prepoznaješ, ali ona me je prepoznala, obradovala se. Tebi moje lice ništa ne znači. Zato što ti nikad nisi gledao. Nisi video sjaj u mojim očima.
Evo, posle svih godina se pitam da li sam se u nju zaljubila. Nisam više sigurna, ali sam nju volela. Ispod sedih obrva se šćućurila i verno me čekala sve do danas.
Znala je da ću joj se vratiti nekad. Ostala sam joj dužna pozdrav. Ostala sam joj dužna pogled koji će joj objasniti odlazak koji si ti hteo.

Sada, kada smo se napokon srele, možemo da se pozdravimo, da odglumimo kraj kakav smo zaslužile, ćutke preko stolova kroz oblak dima od cigareta.
Da oprostimo što nismo nikad probale da mu kažemo, a znamo da nas ne bi slušao.
Znamo da smo imale nešto što on nije hteo, nešto, čega se plašio.
Strah da smo jače od njega. Plašio se da izgubi kontrolu, plašio se što postojiš i odustao.
Od sebe i od nas.

2 коментара: