четвртак, 04. јануар 2018.

Šta mi je lepo blog doneo u 2017. godini

Sada kada je prošla novogodišnja euforija a pre ove božićne, pravi je trenutak da malo zastanem i pogledam iza sebe u 2017. godinu. Ne volim nešto posebno da se okrećem unazad a kada to činim sećam se lepih stvari. Najlakše mi je da one ružne zaboravim. Ne želim da mi energiju oduzimaju ružna sećanja, pa ću i ovde pisati samo o onom lepom što mi je blog doneo. Mada, kada bolje razmislim, nije ni bilo nekih ružnih momenata vezanih za blog.

Sada već prošle godine, bio je prvi rođendan mog bloga. Iskreno nisam verovala da će poživeti toliko ali u inat meni je preživeo. Malo je i porastao za tih godinu dana. Napisala sam i objavila 32 teksta. Da li je malo ili mnogo?! Taman, rekla bih ja. Jer su došli nekako spontano i lagano, mada su neki baš gurali i navaljivali da se što pre izvuku iz glave na ekran. Tako da je bilo tih malo britkijih a i onih malo pitkijih.

Pokušala sam sa nekoliko tekstova da konkurišem na jednom portalu ali nisam uspela. Zato sam bojažljivo učestvovala na jednom blogerskom izazovu Moja fruškogorska priča i ušla sam u uži izbor. To je bilo veliko iznenađenje za mene koje me je malo poguralo da priznam onako javno, pred svima, da pišem blog. Malo je reći da su oni koji me poznaju bili iznenađeni a neki i šokirani. To je bila moja mala pobeda, meni nekako mnogo bitna. Nisam ja nikog drugog pobedila već samu sebe, svoje strahove i one unutrašnje glasove što vole da nam šapuću u uho, nije to za tebe, baš će tebe neko da čita. Ni sada ne znam odakle je došao tekst ali je po statistici bio najčitaniji.


Drugi značajan trenutak u prethodnoj godini je učestvovanje u Stilskim vežbama u jednoj blogerskoj grupi. Moja kratka priča Čovek sa šeširom, našla se u e-knjizi sa pričama drugih 27 blogera. Priča je nešto što sam ja mislila da ne znam da napišem ali sam dobila mnogo pozitivnih komentara. A kada sam na kraju godine malo gledala statistiku videla sam da su najčitaniji tekstovi baš oni za koje sam mislila da nisam sposobna da ih donesem do tastature.

Treći i možda najznačajniji utisak su blogeri. Mala grupa divnih ljudi, obojena različitim interesovanjima, stilovima, profesijama. Šarenilo koje je stvorila ljubav prema pisanju i čitanju. Okupljaju se oni u grupama na facebooku pa se čitaju i dobro zabavljaju. A znaju i da malo iskoče iz virtuelnog u ovaj realni život pa da se lično upoznaju u kafani uz kaficu ili muziku.

Jedan divan svet koji se polako uvukao u moj su čitaoci. Neki me lično poznaju a neka sam stekla svojim pričama. Kada vidim komentare na tekstove od ljudi koje nikad nisam upoznala, pomislim da eto negde u ovom ogromnom svetu postoje neki ljudi koji su me razumeli i koji su odvojili deo svog vremena na čitanje mog teksta, na davanje komentara. Neko mi je poklonio nešto najskuplje što ima, vreme.  I često razmišljam dok gledam statistiku da li me stvarno neko čita u Australiji, Americi, Filipinima, Ukrajini, Rusiji? Ja mislim da me ova statistika na bloggeru zeza ali ako me stvarno čitate u tim dalekim zemljama, malo je reći da sam presrećna.

Kratak rezime mog pisanja je da ako neko misli da je pisanje bloga inicirano finansijskim motivima, para nema. Ali zato ima svega drugog lepog, onog o čemu su ljudi hiljadama godinama pisali i pisaće dok postoje, onog osećaja kada posle ko zna kog čitanja napisanog, kliknem objavi. Zbog tog osećaja čitaćete me i u 2018. godini. 

6 коментара:

  1. Divno rečeno. Mi u stvari uvek pobeđujemo sebe same. Ali nam je uvek i potreban neko ko vuče, onaj zec koji na startu potrči brže da bi nas motivisao... :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Lepo si to rekla Marina. Zahvaljujući ovom blogu upoznala sam mnogi tih koji me vuku, napred!

      Избриши
  2. Toplo, iskreno, osećajno. Mislim da je to jedan od ključeva opstanka u blogosvetu. Čestitam!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Olja. Lepo mi je u tom svetu i planiram da ostanem sve dok je tako!

      Избриши
  3. Tu smo, da jedni druge razumemo. Citamo se, i dalje od 2018.

    ОдговориИзбриши