Beogradski špic je teško objasniti ako ga niste doživeli. Svi negde krenuli pa se zaglavili. Kolona uvek ispred vas a sviraju samo oni iza vas. Tako je ako ste motorizovani učesnik u beogradskom saobraćaju. Ja imam sreću da me drugi voze kao i moju decu, znači nas četvoro, pride još jedan ranac, jedno ćebe koje je u rancu, dve-tri igračke i par crteža izuzetne umetničke vrednosti jer su poklon od drugara a koji moraju da se nose u ruci da se ne gužvaju. Mi smo jedna vrlo neorganizovana gomila koja bi da zauzme četiri mesta u autobusu gradskog prevoza pa još u vreme špica.
Klackamo se mi tako svaki dan po kiši, snegu, vrućini i polako rastemo pa sad možemo sami da sedimo. Dok oni sede, mama stoji i budno motri. Dobro ne baš svi, jedno još uvek mora da se drži. Ponekad svi stojimo. Mislite da je to čudno? Nije. Evo danas smo stajali i to nas dvoje na stepenicama. Sad se pitate kako držati toliku decu, tj. njih troje a dve ruke. U pitanju je jedna teorema koja još nije dokazana a ja sam na dobrom putu da je dokažem, da sa trećim detetom majci izraste treća ruka. Meni sigurno jeste, jer je okidač za ovaj fenomen vožnja gradskim autobusom. A ja sam redovno izložena ovom odlučujućem faktoru. Danas čak nisam morala da ih držim jer nisu mogli da padnu ni da su hteli. Nema gde ni da se pomeriš a kamoli da padneš. Na prvom sedištu starija gospođa i gospodin sa štakom a preko puta baka sa unučetom. Drugi mudro ne okreću glavu, mada i da jesu, ne bih mogla da se probijem sa decom do njih.
Proleće stiglo, prvo sunce posle zime upeklo i sve zamirisalo. Nafta, rđa, ostarela isflekana sedišta, a ljudi u zimskim jaknama, pa vruće, pa se znoje. Kažem ja, sve zamirisalo. Gledam odozgo sina kako se drži a diše na usta, osetio i on mirise, na kraju se uhvati za nos. Devojčica se ne buni zbog mirisa već traži da joj skinem kapu od jakne, vruće joj. Ne mogu, za kapu je držim da ne padne. Zaustavi se naš dragi prevoznik i mi udahnusmo svež vazduh i protegnusmo ekstremitete. A sutra opet isto, nova tura, nova avantura.
