Priča iz čekaonice

Čekaonica puna pacijenata, nervoza polako narasta i čini da nas je u svakom trenutku sve više. Neki čekaju već više od sat vremena a imaju zakazan termin. Sistem zakazivanja u našem zdravstvenom sistemu nema puno smisla i logike. Kada zakažete pregled dobijete tačno vreme za vas ali ćete biti pregledani kada dođete na red. Taj vaš termin je samo odrednica za dan koji ćete izgubiti čekajući na zakazan pregled a često i bez ikakvih garancija da ćete pregled tada i obaviti. Ljudi cupkaju, uzdišu, broje nogom pločice, ispod oka se prebrojavaju. Doktor prekida preglede. Izlazi jer ima vizite, kolegijume, sastanke i šta ti ja znam šta više. Dobro zapamti gde ide, šta treba da radi i gde treba da se vrati. Za to vreme jedni ulaze jer imaju samo nešto da pitaju i naravno završe šta su naumili. Doktori i sestre da uvedu preko reda komšinice, tetke, strine. Treći jer znaju doktora lično pa on čim ih vidi, zagrli ih i uvede u ordinaciju.

Tenzija u čekaonici sve veća, neki su zauzeli niski start, samo čekaju da neko priđe vratima pa da se obruše na njega. Nadam se da nisu poneli neko oružje sa sobom. Samo jedan čovek sedi mirno na kraju hodnika i priča sa zemljakom na koga je slučajno naleteo. Mirnim i veselim glasom priča o svom selu ne gledajući ko prolazi i ulazi sa vezom ili bez veze. Nema telefon, novine, ni knjigu, nije namršten i ne gleda ispod obrva. Glas mu je energičan za nekog ko ima bar sedamdeset godina i naravno priča malo glasnije kao i svi ljudi koji žive na selu.

izvor: http://www.putokaz.me

Zanimljivije je slušati njega nego one što su ljuti na ceo svet. Priča on o svojoj Goliji a ja je vidim kako raste tu pred mojim očima i guta onu oronulu čekaonicu. Kaže, selo je na 1800 metara nadmorske visine pa se vidi sve do Berana a Nova Varoš kao da mu je na dlanu. Da nije Prokletija do mora bi se videlo. I kako sad tamo živi malo ljudi jer se još kao mladi razbežaše po Beogradu i Kragujevcu za fakultetskim diplomama i boljim životom a selo osta pusto. Za vreme Turaka bilo je naroda a sada kada su došla ova nova vremena ostali samo stari. A onda poče o siru i kajmaku i jagnjećem pečenju koje se ne može porediti sa onim ravničarskim. Ja sedim na tom njegovom brdu, gledam Crnu Goru kako izviruje u daljini dok mi miriše tek pečen hleb iz furune namazan kajmakom koji se topi.

Vreme je za sladoled

Volim da probam razne recepte ali se poslednjih šest godina odlučujem za one koji su brzi i jednostavni. Tri su razloga za ovakav moj stav. Na prvi zvuk miksera njih troje doleću sa svih strana i sipaju šta im se nađe pri ruci. Nekoliko pokušaja završilo je u kanti i doneta je sledeća odluka. Ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži. Obožavam ja torte sa puno korica i filova ali mi se sve više dopadaju ove novokomponovane za "savremene" domaćice. Hvala izumitelju Cheese cake-a, to je za sada naš krajnji domet.  Takav je i naš recept za sladoled.

Sastojci:

200g šlaga
4 dl hladnog mleka
1 kisela pavlaka
3 kašike prah šećera

Mame plaču i kada su srećne...

Baš ovih dana pre sedam godina, sedela sam u jednoj ordinaciji. Junski letnji dan se polako pretvarao u olujno veče. Doktor je pogrešno upisao termin i sada smo ga čekali. Posle dve nedelje nadanja i verovanja ovih dvadeset minuta bilo je kao godina. Misli lete, noga skakuće sama a ruka se znoji u njegovoj ruci. Kiša počinje da pada, vetar savija drveće. Doktor utrčava u ordinaciju. Samo da se prekine čekanje i te lude misli zvane šta ako...

Pričam brzo sve što se dešavalo na prethodnom pregledu i za ove dve preduge nedelje jer sam prvi put kod njega. Gledam ga i pokušavam da odgonetnem po izrazu lica šta će reći. On ćuti i gleda u ekran.

-Dobro, sve je to u redu, niste baš morali tako da se pazite ali možda je bolje jer to je ipak blizanačka trudnoća.
Ja ustajem, sedam na krevet.  Suze mi same teku.
- Niste znali da su blizanci? Kolega vam nije rekao prošli put?
Suze ne staju. Smejem se i plačem. Ušla sam sa strahom da neće biti ničeg na ekranu a sada....
-Evo pogledajte, dve tačkice na ekranu! Vidite?!

Moje dve tačkice. Trenutak kada se sve preokrenulo u našim životima. Mužu sam nekoliko puta morala da ponovim ali je to doprlo do njega tek kada je doktor potvrdio.

Danas su naše tačkice završile predškolsko. U septembru će u prvi razred. I danas su suze tekle kao ono veče u ordinaciji. Jedan divan period njihovog života se završio. Sa vaspitačicama i drugarima se rastaju. Oni me gledaju zbunjeno. Zašto ja plačem zbog njihovog rastanka? Dobro je što nisu videli da sam plakala na prvoj priredbi u vrtiću dok su recitovali. A i na završnoj.

Pomislih kako ću sada odgovoriti na njihova nezgodna pitanja o rastanku a da se ne zarozam u suzama ali njihovo prvo pitanje je bilo, da li ih vodim da kupe igračke? Njihov emotivni mehanizam drugačije kuca od mog. Mame imaju poseban mehanizam koji je uvek podešen na plakanje. Kada oni prohodaju, progovore, nacrtaju čiča glišu, nauče pesmicu, dobiju temperaturu, zakopčaju dugme, pogode koš, raseku koleno, nađu simpatiju, mame to otplaču. Ne znam da li je neka majka pronašla dugme za resetovanje? Meni bi to dugme puno pomoglo jer će u budućnosti moje suze biti blam za njih a to je opet razlog za plakanje.

Znam da je svaki njihov novi korak, korak dalje od mene. Kidaju se polako niti naše veze i oni su svakim danom nezavisniji. Umetnost roditeljstva je znati da pustiš dete da ode da bi mogao da izgradi sebe. Ja ću samo da otplačem svako kidanje te nevidljive niti jer majke plaču i kada su srećne, i ponosne.

Džemper od tuge

I  dođe dan kada ništa nema smisla. Dođe a da ga i ne zoveš. Ušunja se pred zoru i grebe ispod jastuka da ga pustiš u svoj svet. Uporan je. Uđe kao nezvan gost i voli da ostane danima. Čudan gost, ne traži ništa, tera te da gledaš u jednu tačku dok ne ugledaš bezdan. Gleda me u oči i ne progovara a u glavi mi ključa vrelo misli. Izviru na sve strane a ja nikako ne mogu da ih sakupim. Smisao odmah pobegne i krije se dok on ne ode. Čini se da nema svrhe postojati.

Sedim, prebiram po mislima teške reči, one koje zovu suštinskim pitanjima, tražim odgovore ali se samo vrtim u krug. Gde sam to zaglavila? Na sredini puta između nigde i negde. Nemam rešenje, iza svakog ugla vidim samo slepu ulicu. Ćošak ponovo. Kako da se pokrenem, da izađem iz kože koja steže i guši, iz svoje kože. Da vrištim, da kukam, da molim. Možda će neko čuti, možda će pomoći, možda će proći. Da čekam. Možda. Dan crnji od noći a misli teže od olova. Jurim smisao, zgrabim ga za ćošak, stegnem da ga ne ispustim, privučem a on se raspadne u pepeo i nestane.

On sedi u uglu, gleda, ćuti i čeka. Sladi se mojom mukom. Misli mi beže. One lagane samo odlepršaju a one teške padnu na dno, zalepe se, sabiju, ne daju novim da se probiju.

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma)

izvor: www.hotelpark.rs

Lipa je pritiskala svojim mirisom, kao da se cela Fruška gora spustila na moje grudi. Volim taj miris jer podseća na leto, na tebe. Sa svakim udisajem misli su bile sve bliže i jasnije. Vidim nas ispod lipe te večeri kada si me prvi put doveo da vidim tvoj kraj. Dok si pričao o šumama u kojima se proveo detinjstvo jureći za jelenima, kako si nepomično ležao satima i čekao da ih vidiš, ja sam gledala. Gledala kroz nepregledne šume i videla tvoju zaljubljenost u sve što te okružuje a pitala se da li ćeš mene udenuti u neku buduću sliku nepreglednih polja pšenice? Da li ćeš me pustiti da zajedno krunimo zlatni vlat i grickamo sirova zrna pšenice kao kad smo bili deca? Da li ćeš me pustiti da zavirim dalje od onog što ćeš sam da mi kažeš?

izvor: www.hotelpark.rs

Pričaš o Ledinačkom jezeru, o njegovoj neobičnosti a ja se pitam da li ćeš mene tako strastveno nekom opisivati? Volela bih. Volela bih da te prekinem i kažem da ćutiš i uživaš u mirisu lipe. Sve oko nas se umirilo, sve samo tebe sluša, a tišinu ponekad prekinu ptice i manastirska zvona. Glas ti postaje tiši kao da ne želiš da nadjačaš zvonjavu. Gledaš preko zida bojažljivo, plašeći se da ćeš svojim glasom narušiti besprekornu manastirsku tišinu. Tvoje rame tek ponekad dotakne moje dok rukom pokazuješ vinograde gde si krao grožđe a ja bih da te uhvatim za ruke i da zajedno bežimo kroz vinograde.

Da li je teško čuti drugačije mišljenje?

Ovih dana na Facebooku često vidim postove mojih prijatelja ili onih koje pratim koji su izazvali nekakve rasprave. Ono što me je iznenadilo i nateralo da nešto napišem na ovu temu je činjenica kako rasprava brzo i neprimetno sklizne preko granice razmene mišljenja u vređanje, omalovažavanje pa i svađanje a vrlo često se završi blokom, ne betonskim hvala Bogu već virtuelnim.

Društvene mreže jesu jedan virtuelni svet koji smo sami stvorili, sami biramo ljude koje ćemo pratiti ili sa kojima ćemo biti prijatelji. Dugo nisam htela da otvorim profil jer sam mislila da će mi oduzeti vreme i nisam pogrešila ali sam shvatila da ima i svojih dobrih strana a o njima neki drugi put. Pretpostavka mi je bila da je to zabava, razonoda i da nema mesta ljutnji i mržnji ali.....

Sve je počelo sa izborima..

Najsvežija mi je predizborna kampanja, mada je tu realno očekivati rasprave i polemike ali toliko teških reči i uvreda, ne baš. Kakva je osoba neko ko može da izvređa drugu osobu koja je samo imala drugačije mišljenje a da se nikad nisu sreli pre toga? Ružne reči pa čak i pretnje, sve je to izašlo iz nečijeg uma pa preko tastature u virtuelni svet. A posledice? E o tome niko ne razmišlja jer u suprotnom možda neki komentar ili post ne bi ni ugledao svetlost interneta.

Posle izbora strasti su se smirile pa smo se vratili svakodnevnom životu a to znači jednu temu je zamenilo bezbroj tema za raspravljanje kao što su: seksualno obrazovanje, LGBT, hrana, crkva, moda, muzika.....

Razmišljam ako neko postuje nešto, onda je valjda shvatio da to čitaju svi i da svi imaju svoje mišljenje koje se ne mora slagati sa osnovnim mišljenjem u postu. A oni što komentarišu valjda znaju da je to samo mišljenje sa kojim se ne moraju složiti jer i ako su prijatelji ne mora da znači da o svakoj temi misle baš isto. Znate, to nije baš normalno da svi misle kao vi ili kao ja.

Energetske kuglice sa medom

Ovaj slatkiš je za one koje vole zdravu hranu bez belog šećera. Nema pečenja, nema pune sudopere prljavih sudova a rekla bih da su sastojci iz kategorije zdravih. Vrlo je jednostavan za pripremu i za dane posta.

Slatkiši su nužno zlo, bar za mene. Danima razmišljam o dijeti. Počela sam da pravim strategiju, pišem ciljeve, pravim plan i kad se sve sabere i oduzme zaključak je vrlo jasan. Svega mogu da se odreknem ali slatkiša ne. Meso, jaja, mleko gube bitku sa čokoladom, kolačima, tortama. Znači, da menjam strategiju. Ako ne mogu da ih pobedim, onda ću da ih prilagodim, možda. I kada smo u problemu ili neznanju gde ćemo po odgovor nego na Google. Tako sam pronašla ovaj recept i isprobala ga. Sada je red na vama.