Budimlijska avantura

Pogled sa naše terase

Neočekivana nagrada, portala Roditelj Srbija i Kluba Budimlija, ispunila je jednu želju koja je odavno bila spremna i čekala trenutak kada da se ostvari. A kada se tako iznenada ostvarila rešila sam da je malo nadogradim. Ovu zamisao nisam odmah saopštila mužu jer je on vozač a ta nadogradnja se najviše ticala njega i kilometraže. Zato sam je iskusno predložila pred sam put, i naravno, pristao je. Naša nagrada bila je pansion u Klubu Budimlija a ja sam malo obogatila program i dodala posetu Tršiću, jer to nam je usput. Iz Budimlije nastavljamo putovanje ka etno selu Sunčana reka na Drini a usput da malo svratimo do Banje Koviljače. U povratku sa Drine je poseta Gučevu jer pogađate, i to nam je usput, samo 10 kilometara sa glavnog puta.

Naša odrednica Klub Budimlija nalazi se par kilometara od Tršića, a kako smo se tamo proveli pročitajte ovde. Mi smo uz pomoć navigacije lako pronašli ovo skriveno mesto. Ako nemate navigaciju tu su vredni seljaci koji su još sigurniji putokaz od GPS-a. Još na ulazu smo shvatili da je neko želeo da lepotu ovog sela podeli sa svetom a naročito sa decom.

Od Banje Koviljače do Drine

Kupatilo kralja Petra I Karađorđevića

Našu Budimlijsku avanturu smo nastavili ka novom cilju na reci Drini. Čim smo se popeli na brdo, shvatili smo da imamo divan pogled na Loznicu. Uživali smo u pogledu dok smo se spuštali ka Loznici a kada smo izašli iz grada, nastavili smo ka Banji Koviljači koja je na putu ka Bosni, nepunih pet kilometara posle Loznice. Bio je to tropski dan u Srbiji i svaki predah u hladu bio je spas. A gde bolje da se rashladimo nego u hladovini banjskog parka ispod planine Gučevo. Ovaj park je sačuvao svoj izgled i arhitekturu uprkos vremenu. Samo sam čekala da se pojave dame sa srpskog dvora u svojim haljinama sa čipkanim suncobranima i da pomislim da me je neko vratio na početak XX veka.

Banjski park

Banjski park se prostire na oko 40ha i drugi je po veličini u Srbiji. Centralni deo je fontana a okolo su smeštene vile Hercegovina i Dalmacija, čuveni Kursalon koji se trenutno renovira i parno kupatilo kralja Petra I Karađorđevića.

Legenda kaže da su karavani koji su prolazili obalom Drine, ostavili iznemoćalog konja pored izvora tople i smrdljive vode i nastavili put. U povratku su videli konja kako oporavljen pase i tako se uverili u lekovitost vode koja je zbog mirisa sumpora dugo nosila ime Smrdan banja. Baš zbog visokog sadržaja sumpora koristi se u lečenju reumatskih bolesti, problema sa kičmom i posle preloma kostiju. Prvi pisani izvori iz 1533. godine pokazuju da se narod lečio ovom vodom a kasnije su napravljene zgrade za smeštaj gostiju. Mnoge istorijske ličnosti su posećivale banju kao što su Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Karađorđe i mnogi drugi. Kralje Petar I Karađorđević 1908. godine uz svoju rezidenciju podiže i savremeno parno kupatilo.

Tršić

Tršić se nalazi devet kilometara pre Loznice. Nekoliko kilometara od skretanja sa puta Valjevo-Loznica dolazi se do mesta gde je vreme stalo. Svima koji se brinu da tako bude, želim da kažem da tako nastave  i sačuvaju biser srpske istorije.  Ovde je rođen Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) najveći reformator srpskog jezika i pravopisa. Od ulaska u kompleks počinje šetnja kroz vekove spske tradicije i istorije. Priroda je prelepa. Svaka kuća je muzej na prvom mestu svojim izgledom. Vodenice, abadžijske radnje, vajati, magaze, kačare....Pored puta kao putokazi stoje, na drvetu ispisane poslovice koje je Vuk sakupljao.

O palcu i lepoti

Svi ponekad čitamo one smešne statuse na facebooku. Duhoviti su i nasmeju me. Da li zato što se prepoznam u njima ili zato što prepoznam neke druge? Skoro pročitah jedan i umesto osmeha, potpuno drugačija osećanja.

Tek što mi zaigra osmeh, izbrisa ga munjevita misao. To je tačno, poražavajuće je ali je tačno. Palac je postao mnogo važan, krucijalan i za mnoge odlučujući faktor životnog uspeha. Da, palac. U ovom slučaju onaj na nozi. Kome je bitno lice, duša, pamet ako je palac ružan. Kako se neko drznuo da sa takvim palcem obuje sandale i sve sablazni svojom pojavom. To bi u čizmu trebalo okovati da ne plaši te lepe i savršene ljude okolo. Živimo u vremenu kada je kult lepote postavljen na najviše mesto. Nisu više bitne reči, misli, postupci.. Sada su bitni palčevi, nosevi, uši, nokti, obrve, trepavice.. Čovek je rasparčan i gleda se deo po deo, šnicla po šnicla. Ono što nas je izdvojilo od ostalih vrsta sada nije važno. Svedeni smo na nivo orhideje ili detlića. Um polako gubi bitku.

izvor: Wikipedia

Priča iz čekaonice

Čekaonica puna pacijenata, nervoza polako narasta i čini da nas je u svakom trenutku sve više. Neki čekaju već više od sat vremena a imaju zakazan termin. Sistem zakazivanja u našem zdravstvenom sistemu nema puno smisla i logike. Kada zakažete pregled dobijete tačno vreme za vas ali ćete biti pregledani kada dođete na red. Taj vaš termin je samo odrednica za dan koji ćete izgubiti čekajući na zakazan pregled a često i bez ikakvih garancija da ćete pregled tada i obaviti. Ljudi cupkaju, uzdišu, broje nogom pločice, ispod oka se prebrojavaju. Doktor prekida preglede. Izlazi jer ima vizite, kolegijume, sastanke i šta ti ja znam šta više. Dobro zapamti gde ide, šta treba da radi i gde treba da se vrati. Za to vreme jedni ulaze jer imaju samo nešto da pitaju i naravno završe šta su naumili. Doktori i sestre da uvedu preko reda komšinice, tetke, strine. Treći jer znaju doktora lično pa on čim ih vidi, zagrli ih i uvede u ordinaciju.

Tenzija u čekaonici sve veća, neki su zauzeli niski start, samo čekaju da neko priđe vratima pa da se obruše na njega. Nadam se da nisu poneli neko oružje sa sobom. Samo jedan čovek sedi mirno na kraju hodnika i priča sa zemljakom na koga je slučajno naleteo. Mirnim i veselim glasom priča o svom selu ne gledajući ko prolazi i ulazi sa vezom ili bez veze. Nema telefon, novine, ni knjigu, nije namršten i ne gleda ispod obrva. Glas mu je energičan za nekog ko ima bar sedamdeset godina i naravno priča malo glasnije kao i svi ljudi koji žive na selu.

izvor: http://www.putokaz.me

Zanimljivije je slušati njega nego one što su ljuti na ceo svet. Priča on o svojoj Goliji a ja je vidim kako raste tu pred mojim očima i guta onu oronulu čekaonicu. Kaže, selo je na 1800 metara nadmorske visine pa se vidi sve do Berana a Nova Varoš kao da mu je na dlanu. Da nije Prokletija do mora bi se videlo. I kako sad tamo živi malo ljudi jer se još kao mladi razbežaše po Beogradu i Kragujevcu za fakultetskim diplomama i boljim životom a selo osta pusto. Za vreme Turaka bilo je naroda a sada kada su došla ova nova vremena ostali samo stari. A onda poče o siru i kajmaku i jagnjećem pečenju koje se ne može porediti sa onim ravničarskim. Ja sedim na tom njegovom brdu, gledam Crnu Goru kako izviruje u daljini dok mi miriše tek pečen hleb iz furune namazan kajmakom koji se topi.

Vreme je za sladoled

Volim da probam razne recepte ali se poslednjih šest godina odlučujem za one koji su brzi i jednostavni. Tri su razloga za ovakav moj stav. Na prvi zvuk miksera njih troje doleću sa svih strana i sipaju šta im se nađe pri ruci. Nekoliko pokušaja završilo je u kanti i doneta je sledeća odluka. Ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži. Obožavam ja torte sa puno korica i filova ali mi se sve više dopadaju ove novokomponovane za "savremene" domaćice. Hvala izumitelju Cheese cake-a, to je za sada naš krajnji domet.  Takav je i naš recept za sladoled.

Sastojci:

200g šlaga
4 dl hladnog mleka
1 kisela pavlaka
3 kašike prah šećera

Mame plaču i kada su srećne...

Baš ovih dana pre sedam godina, sedela sam u jednoj ordinaciji. Junski letnji dan se polako pretvarao u olujno veče. Doktor je pogrešno upisao termin i sada smo ga čekali. Posle dve nedelje nadanja i verovanja ovih dvadeset minuta bilo je kao godina. Misli lete, noga skakuće sama a ruka se znoji u njegovoj ruci. Kiša počinje da pada, vetar savija drveće. Doktor utrčava u ordinaciju. Samo da se prekine čekanje i te lude misli zvane šta ako...

Pričam brzo sve što se dešavalo na prethodnom pregledu i za ove dve preduge nedelje jer sam prvi put kod njega. Gledam ga i pokušavam da odgonetnem po izrazu lica šta će reći. On ćuti i gleda u ekran.

-Dobro, sve je to u redu, niste baš morali tako da se pazite ali možda je bolje jer to je ipak blizanačka trudnoća.
Ja ustajem, sedam na krevet.  Suze mi same teku.
- Niste znali da su blizanci? Kolega vam nije rekao prošli put?
Suze ne staju. Smejem se i plačem. Ušla sam sa strahom da neće biti ničeg na ekranu a sada....
-Evo pogledajte, dve tačkice na ekranu! Vidite?!

Moje dve tačkice. Trenutak kada se sve preokrenulo u našim životima. Mužu sam nekoliko puta morala da ponovim ali je to doprlo do njega tek kada je doktor potvrdio.

Danas su naše tačkice završile predškolsko. U septembru će u prvi razred. I danas su suze tekle kao ono veče u ordinaciji. Jedan divan period njihovog života se završio. Sa vaspitačicama i drugarima se rastaju. Oni me gledaju zbunjeno. Zašto ja plačem zbog njihovog rastanka? Dobro je što nisu videli da sam plakala na prvoj priredbi u vrtiću dok su recitovali. A i na završnoj.

Pomislih kako ću sada odgovoriti na njihova nezgodna pitanja o rastanku a da se ne zarozam u suzama ali njihovo prvo pitanje je bilo, da li ih vodim da kupe igračke? Njihov emotivni mehanizam drugačije kuca od mog. Mame imaju poseban mehanizam koji je uvek podešen na plakanje. Kada oni prohodaju, progovore, nacrtaju čiča glišu, nauče pesmicu, dobiju temperaturu, zakopčaju dugme, pogode koš, raseku koleno, nađu simpatiju, mame to otplaču. Ne znam da li je neka majka pronašla dugme za resetovanje? Meni bi to dugme puno pomoglo jer će u budućnosti moje suze biti blam za njih a to je opet razlog za plakanje.

Znam da je svaki njihov novi korak, korak dalje od mene. Kidaju se polako niti naše veze i oni su svakim danom nezavisniji. Umetnost roditeljstva je znati da pustiš dete da ode da bi mogao da izgradi sebe. Ja ću samo da otplačem svako kidanje te nevidljive niti jer majke plaču i kada su srećne, i ponosne.