Posna slasna torta

Kako je vreme posta i posnih slava, stalno tražim neke zanimljive recepte koje bi mogla da probam. Pre nekoliko godina pronašla sam ovaj recept i malo ga modifikovala tako da je redovan slatkiš na stolu u toku posta.

KORA I
300g mlevenog posnog keksa
250g posnog margarina
100g prah šećera
sok od jedne ceđene pomorandže

Razmekšali margarin umutiti sa prah šećerom, kada masa postane homogena dodati keks i sok od pomorandže. Sve dobro sjediniti najbolje rukom i preručiti u okrugli kalup sa obručem ( za čiz kejk). Kalup prethodno namazati sa malo margarina i keks ravnomerno rasporediti pa staviti u frižider da se stegne.

FIL:                                                                                            

6dl mleka od soje, pirinča ili nekog drugog posnog mleka.
2 pudinga od vanile
10 kašika kristal šećera
vanilin šećer
200g margarina
100g posne čokolade
100g prah šećera

Mleko se može koristiti u prahu i tada se može napraviti prema uputstvu sa kutije ili koristite gotovo mleko. 5 dl mleka staviti da provri sa deset kašika kristal šećera a pudinge razmutiti u 1 dl hladnog mleka. Kada mleko provri skloniti sa šporeta i umešati puding a onda vratiti i kuvati još 5 minuta na manjoj temperaturi mešajući. Ostaviti da se ohladi i kada je hladno sastaviti sa margarinom koji je umućen sa prah šećerom i vanilin šećerom. Dobijeni fil podelite na dva dela. Jedan deo ostaje žut a u drugi dodajte otopljenu čokoladu.

KORA II
200g posnog keksa po vašem izboru plazma ili neki drugi. Ja sam koristila Speculus
1dl vode
2 kašike šećera
može i aroma ruma ko voli

Keks provući kroz zašećerenu vodu pre slaganja                                 

GLAZURA: 100g čokolade rastopiti sa 50g margarina

Tortu filovati sledećim redom, kora od mlevenog keksa, žuti fil, kora od keksa, fil sa čokoladom i na kraju glazura. Ostaviti u frižider da se stegne i obruč skinuti pred služenje.

Od sociologije do varjače

U kući vanredna situacija, sve se riba, premešta, briše, pere. Ruke su mi kao šmirgla, ni u kantu kreme da ih potopim neće se oporaviti. A kada se završe higijensko manuelni poslovi dolazi na red spremanje hrane. Mesi, savijaj, razvijaj, peci, seci, aranžiraj, dekoriši kao da spremam obrok za puk vojske a ne za slavu. Pa na kraju upristoji sebe i decu koliko možeš, proveri da suprug nije obukao dve različite čarape, stavi osmeh na lice kao da si se vratila sa Maldiva i spremno dočekaj goste.

U svom ovom opštem kulinarsko higijenskom rasulu setim se dana kada sam studirala. Beše to u prošlom veku, već se i zaboravilo ali negde iz malog mozga dođe rečenica profesora sociologije. Možda bi psiholozi mogli da objasne ovaj bljesak u mom umu ali ja mislim da je uzrokovan predoziranjem sredstvima za čišćenje. Elem, na predavanju je uvek bilo više devojaka nego muškaraca i profesor se, ne sećam se čim izazvan, zapita onako filozofski šta mi žene tražimo da studiramo kad nam ne gine kujna, varjača i ajvar. Mislim da to sada ne bi izgovorio ni u ludilu jer bi pre nego što bi završio rečenicu to već bilo na you tube, društvenim mrežama, portalima...a pre dvadeset godina to je ostalo u jednom amfiteatru i prepričavalo se još par dana u ćoškovima fakulteta. Šokirana je blaga reč da opiše kako sam se tada osećala. Kao da neko gazi po mom radu, trudu i snovima. Pitala sam se da li to isto misli o svojoj ženi ili ćerki. Možda  je hteo samo da vidi našu reakciju, ne znam, ali to sada nije ni bitno.

Dok sam peglala treću mašinu veša slatko sam se smejala svojim tadašnjim razmišljanjima. Njegove reči jesu ponižavajuće za žene ali ih ja danas drugačije čujem. Možda sam evoluirala ili naučila da reagujem tj. ne reagujem. Pa ja to radim već godinama i pored završenog fakulteta, pa ja i jesam domaćica, kuvam i provodim vreme u kuhinji ali ne osećam se manje vrednom zbog toga već uživam. Još ne spremam ajvar ali i to planiram kad steknem još malo kulinarskog iskustva. Skoro sve žene završe po nekad u kuhinji, bar da sebi, njemu ili deci naprave palačinke ili kolač. Važno je da se dobro osećate dok to radite a ako ne volite bežite iz kuhinje i to je u redu. Svojoj ćerki želim da bude srećna sa fakultetom ili bez njega ali i da bude domaćica. Neće time biti oduševljena u pubertetu ali će evoluirati kao i ja i osetiti neizmernu radost kada joj zamiriše pita sa višnjama iz rerne. Danas me one reči ne bi uvredile već slatko nasmejale jer sam odlučila da budem b(l)ogovska domaćica.

Od skrininga do realnosti

izvor:Institut za javno zdravlje Srbije

Jedna Slađana je komentarišući moj tekst rekla da bi trebalo da pričamo o odgovornosti države prema zdravlju njenih građana. Taj komentar nije imao nikakve veze sa mojim tekstom ali sam osetila da je u njoj narasla potreba da sa nekim podeli radost čekanja na skrining pregled kod ginekologa. Ta njena želja me podstakla da kažem zašto sam do sada radila ove preglede u privatnim ordinacijama. Mogla sam to sebi da priuštim, većina ne može ali i ne mora jer je država  to propisala kao besplatan pregled.

Prvo da počnem od naših uglednih doktora i profesora sa uglednih klinika, raznih saveta i komisija koji u svim medijima pričaju o teškim bolestima, kako se na žalost kasno otkrivaju kada je procenat izlečenja mali a smrtnost velika. Kako bi se ovo izbeglo, sačuvalo zdravlje i novac RFZO, uvedeni su skrining pregledi kod žena za rak grlića materice i rak dojke a za muškarce za rak debelog creva. Na taj način treba da se sklonimo sa vrha crne statistike po broju umrlih od ovih bolesti ali narod je neobrazovan i neće da se odazove skriningu. Sad me interesuje da li oni zajedno sa onima iz RFZO stvarno misle da je ovaj narod glup i nemaran pa neće da se odazove na preventivne preglede ili to govore kako bi odbranili svoje nedovoljno analizirane programe. Za neuspešnost programa je najlakše okriviti narod.

Sada iz sna na javu ili stravu, pa da vidimo kako to funkcioniše u praksi. Za skrining pregled žene se pozivaju pismeno verovatno i muškarci ali ne znam ni jednog koji je bio pozvan pa ne mogu da pišem. U dopisu je kontakt telefon na koji se zakazuje a ponekad je naglašeno da se mora doći na šalter da se tako zakaže. Ako možete da zakažete telefonom prava ste srećnica  a ako morate na šalter to je već mali problem za žene koje žive na seoskom području i imaju autobus do grada nekoliko puta nedeljno. Verovatno su računali da je to mali broj žena jer ko više živi na selu pa njih odmah precrtali samo im kvare statistiku.

Sada je važno da se neko javi na telefon što je verovatno ključni faktor za uspeh skrininga, a ako ste i ovo uspešno završili onda ste dobili datum i vreme. Sad samo da izmolite kod šefa par sati odsustva i na konju ste. Mali savet, kada se pređe prag doma zdravlja, vreme u koje ste zakazani postaje relativna i rastegljiva kategorija i na to je Ajnštajn mislio kada je pisao teoriju relativiteta. Zato je najbolje da uzmete ceo slobodan dan i sačuvate živce i sebi i svom šefu.

izvor:Institut za javno zdravlje Srbije

Kada ste konačno dočekale taj dan molite se samo da sestre nisu ustale na levu nogu, da svi aparati rade, da ima materijala, da doktor nije odsutan inače sve iz početka. Ne očekujte posebne higijenske uslove jer ćete se tako manje razočarati. Rezultati će biti za mesec dana a vi ste obavili veliku stvar za sebe, državu i RFZO.

Namera mi nije da nekog omalovažavam ili da iskažem negativan stav prema skriningu već da onima sa televizije kažem da probaju sami i uvere se kako sve funkcioniše možda bi nešto i promenili. Najlakše je reći da je narod zatucan i neće kod lekara a ne da u domu zdravlja rade dva ginekologa u smeni, da su ljubaznost i učtivost izbrisane iz rečnika. Kada sledeći put onkolozi na televiziji budu pričali o flajerima kako se snaći na Institutu za onkologiju, bolje neka urade nešto vezano za uvođenje novih lekova i terapija, da nema nestašica citostatika a ljudi će se snaći oko parkiranja sami.

Žene i muškarci, pregledajte se kad god možete, nađite vremena, progutajte ponos i dostojanstvo, izgubite jedno pre podne da bi sačuvali život, zarad vas, vaše dece i porodice. Ne čekajte poziv, jer  bolest ne zna za godine. Državo, potrudi se da nam omogućiš dostojanstveno lečenje a Ministarstvo zdravlja neka shvati da mora da se posveti svojim zaposlenima kako bi se oni posvetili nama, pacijentima.

Kakav je kvalitet hrane za bebe?

Roditelji nikad nemaju mira, samo što su prebrinuli jednu brigu stiže nova. Samo što su završili sa razbijanjem glave oko dojenja i grčeva došlo vreme da beba počne da jede i eto novih muka. Koju hranu prvo dati, da li pre uvesti voće ili povrće? I kao da ovo nije dovoljno pa nas iznenadi i uplaši obaveštenje Ministarstva zdravlja o mogućoj štetnosti kašica za bebe domaćeg proizvođača Takovo. U obaveštenju se navodi da postoje ostaci pesticida u nabrojanim kašicama.

Kada su moja deca koristila takvu hranu, kupovali smo ove kašice. Trudila sam se da im spremam hranu ali nekad su bile određene situacije kada je to bilo teško izvodljivo i kada sam im davala gotove kašice. Mišljenja sam da je zdravije da im ja spremim nego da kupim nešto što je proizvedeno pre 3 meseca, stavljeno u teglu i stoji na polici van frižidera a neće da se pokvari. E tu mi se uvek palila lampica kako je to moguće bez konzervansa a njega nema na deklaraciji. Odgovor je šećer a znamo da bebi do godinu dana ne treba ništa sladiti šećerom niti soliti, zato sam kašice smatrala za nužno zlo ali sam ih koristila. O pesticidima nisam razmišljala jer sam uvek mislila da to neko kontroliše. Ispostavilo se da kontroliše, samo se pitam koliko li je tih kašica prodato dok ovo nije ustanovljeno?

Pitam se takođe da li se od strane naših službi kontroliše i hrana za bebe stranih proizvođača? Sećam se da je pre nekoliko godina bila aktuelna priča da jedan strani proizvođač koristi GMO sirovine za svoje proizvode za bebe. Koliko znam Srbija skoro da nema laboratorije koje bi mogle utvrditi GMO u hrani. Sećam se i problema sa AD kapima i njihovom nestašicom, sa žitaricama koje su imale crviće u pakovanju, aflatoksinom u kravljem mleku, sirupom za skidanje temperature čije su određene serije povučene sa tržišta i ko zna čega se još ne sećam a što je prešlo preko naših leđa i  stomaka naše dece.

Za ovaj problem postoji rešenje a to je drage mame, cegere u ruke, put pod noge pa na pijacu.Voća i povrća u izobilju a i finansijski se isplati jer za jednu teglicu voćne kašice možete kupiti kilogram krušaka ili skoro 2 kilograma jabuka. Da sve ne bude jednostavno moram se pitati, da li neko kontroliše nivo pesticida u voću i povrću na pijacama i marketima? Mislim da ne, ali bih volela da sam pogrešila i da me neko demantuje.

Organska proizvodnja je nešto što se pojavljuje poslednjih godina i što postaje sve popularnije. Pored finansijskog momenta vezanog za ovakav odabir hrane tu je i moja rezerva da li je baš sve što se deklariše kao organsko baš tako, jer je to jedan vrlo složen proizvodni proces sa dosta zavrzlama i uslova koji se moraju ispuniti.

Zaključak ovog roditeljskog pisanija je da je najbolje uzgajati neku baku ili deku u seoskoj zabiti koji će za svoje unuče proizvesti hranu za koju vam ne treba deklaracija jer znate kakav je bio svaki dan u životu jedne jabuke, krompira ili salate. Mali problem je ako nemate selo ili ako je u vaše selo kročila savremena intezivna proizvodnja prepuna pesticida. Tada iskoristite prednost savremenog doba pa na internet i pratite razne sajtove za roditelje, novine, pravilnike, udruženja, i tako do puberteta a onda će oni sami početi da biraju hrono, vegan, vegetarijanski ili neki još nepostojeći način ishrane.

TV emisije kao trovači duše

Večernja idila... Nedelja, deca okupana, uspavana, potpuna  tišina i sada mogu mirno da se posvetim sebi. Pegla u ruke i borba sa brdom veša. To je već neki moj ritual. Dok peglam ne mogu da pratim film pa uvek tražim neku emisiju koju mogu da slušam i komentarišem u oblak pare jer nema ko drugi da me sluša. Već nekoliko nedelja za redom ista scena. Ja naoštrena na peglu virim preko gomile veša, vrtim kanale i ne mogu da nađem normalnu televizijsku emisiju da gledam, tačnije da slušam, što znači da pretražujem domaće kanale. Većina ljudi je baš tada kući sprema se fizički i psihički za ponedeljak a ako nije na društvenim mrežama onda je ispred malih ekrana, gleda i šta ima da vidi?

Ja sam tu emisiju nazvala trovači duše. Tema emisije se smenjuju iz nedelje u nedelju od silovanja i smrti dece, fizičkog i psihičkog nasilja nad ženama i decom, ubistava.... Ne znam da li postoje izopačenije stvari koje mogu biti tema jedne televizijske emisije. Takve stvari ne treba gurati pod tepih i praviti se da ne postoje ali da li su na pravi  način prikazane to nije pitanje za mene, prosečnog gledaoca. Postoje valjda neki stručni ljudi koji su neke škole završili i tamo naučili kako treba da izgleda jedna večernja emisija namenjena prosečnom srpskom gledaocu. To što su oni smislili za nedelju veče koja je po statistikama vodeći termin za samoubistva može samo da tu statistiku vine u nebesa.

Nije problem emisije tema jer se o tim temama mora govoriti a problem rasturiti na najsitnije delove i pokušati da se od nekih stručnih ljudi dobiju smernice kako da se takve stvari više ne događaju. Problem je kada emisija lagano sklizne niz ivicu dobrog ukusa i kada se bizarni detalji i najintimnija osećanja žrtava i njihovih srodnika koriste zbog rejtinga. Tada se žrtve navode da direktno pred kamerama ponovo preživljavaju svoju golgotu i nesreću da bi to izazvalo suze neke žene koja mirno pegla veš u svojoj porodičnoj idili. I plače ta žena i plaču verovatno mnogi koje će sutradan pričati o svojim suzama sa kolegama, komšinicama, poznanicima. Urednici uz jutarnju kafu zadovoljno će gledati rejting emisije. A šta je sa glavnim likovima televizijske drame? Vraćaju se svojoj tuzi i zaboravu jer ih već sledeće nedelje menjaju novi tragičari.

Ne znam kako te emisije treba da izgledaju ali ovako znam da ne treba i hvala pronalazaču daljinskog upravljača koji mi je omogućio da onog trenutka kada moja svest kaže da to nije normalno, pređem na neku emisiju o kuvanju. Možda baš odatle tolika popularnost tv kanala namenjenih kulinarstvu. Nije to moj beg od realnosti već od banalizovanja surove stvarnosti. Pokušaj da se spase ono malo duše što nam je preostalo, a što crnilo svakodnevice preti da prekrije, otruje i pretvori u bezličnu rijaliti masu gladnu novih šokantnih događaja. Patnja je postala široko upotrebljena i zloupotrebljena u televizijske i novinske svrhe zarad boljeg tiraža i veće gledanosti. Biram da ne gledam jer tuđu bol poštujem i ne koristim je da obogatim svoja dnevna dešavanja.

Zašto su Maša i medved štetni za decu?

Čitajući novine videh naslov da su ruski psiholozi pravili listu štetnih crtanih filmova za decu i na prvo mesto izabrali crtani film Maša i medved. Tu se ja blago šokirah jer sam o tom crtanom filmu imala lepo mišljenje a u kući imam velike obožavaoce Mašinog lika i dela. Kao roditelj koji ponekad odgleda neku epizodu da bih znala šta to deca gledaju i šta ih interesuje i privlači, ne videh ništa tako strašno i opasno u ovom crtaću i sigurno ništa opasnije od drugih crtaća koji se nude. Možda ja to gledam površno i neiskusno a tu se krije neko opasno podsvesno programiranje dece koje ja kao laik ne vidim.

Maša jeste devojčica koja je nestašna i nemirna ali ne zla i agresivna a sa druge strane kao njena suprotnost je meda koji je oličenje dobra i to je valjda i poenta da deca shvate taj odnos dobrog i lošeg. Često se u razgovoru sa decom našalim kako je Maša divna devojčica ali oni negiraju i kažu da je to meda, što znači da su shvatili karakter likova i poentu crtanog filma koja uvek ukazuje na prave vrednosti. Možda bi neko stručniji mogao da malo bolje ovo sagleda i da neko svoje viđenje jer ja nisam ni pedagog ni psiholog a volela bih da čujem stručno mišljenje sa nekim detaljnijim obrazloženjem.

Što se tiče Mašine konkurencije kojom su se bavili psiholozi tu stvarno ima dosta sadržaja koje treba uzeti sa rezervom i razmisliti kom uzrastu je prilagođen crtani film ako je uopšte prilagođen deci. Sunđer Bob je crtani koji po mom mišljenju nije prilagođen mlađoj deci jer ima dosta stavova, postupaka i rečnika likova koji su za razmatranje ali deca ne trepću dok ga gledaju. Ovde ne želim ni da se osvrnem na crtaće sa koje kakvim transformersima, čudovištima i ne definisanim stvorenjima.

Šta smo mi gledali kada smo bili deca? Ne znam baš koliko je to bilo edukativno? Samo neka jurnjava, tuča, bez nekog suvislog teksta. Duško Dugouško, Tom i Džeri, Popaj, Vitez Koja...Možda bi oni danas bili isto tako proglašeni od strane struke kao nepoželjni i štetni.

Želi da pomenem i jedan crtani film koji je na mene ostavio utisak a to je Malo kraljevstvo. Vrlo zanimljiv, duhovit i poučan crtani film a primetila sam da su deca obogatila rečnik zahvaljujući ovom crtaću. Tu su i Maksimove avanture kao crtani koji dolazi iz Srbije i koji takođe ima zanimljiv i edukativan sadržaj.

Roditelji bi morali da pogledaju bar nekoliko epizoda od svakog crtanog filma da bi mogli da donesu odluku da li da dozvole deci da gledaju crtani film. Ako kao država nemamo neku državnu komisiju ili savet koji bi sa stručne strane dao svoju preporuku o kvalitetu sadržaja i prilagođenosti starosnom uzrastu ostaje samo da se oslonimo na sopstvene sposobnosti i intuiciju.

Oglas za posao

Mnogi od nas muku muče kako da nađu novi posao ili prvi posao ili bilo kakav posao. Gde ćeš prvo po rešenje nego na internet. Kad tamo možeš da nađeš kako da izbaciš kamen iz bubrega, posadiš avokado ili smršaš deset kilograma za tri dana, sigurno ćeš i posao da nađeš. Prvo naravno treba pogledati oglase, poslati cv, propratno pismo, uverenje da nisi osuđivan, zubni karton, natalnu kartu i rodoslov do sedmog kolena unazad. Mnogi pogreše već na prvom koraku a to je kako čitaju oglase za posao. Nije to baš sve kako piše, ima tu metafore, alegorije, slovenske antiteze i sigurno još mnogo stilskih figura ali se srednja škola odavno završila pa se i zaboravilo. Pokušaću da vas naučim kako da oglas prevedete na maternji jezik i savladate prvu prepreku ka tom nedostižnom cilju zvanom posao.

Prvo kada otvorite oglas nemojte da se iznenadite ako je na engleskom jeziku. To je prirodno jer i ako srpska firma traži radnike u Londonu, logično je da oglas za posao bude na srpskom da ga svi Englezi razumeju. Buduće radno mesto nije u Londonu, možda nije ni u Beogradu a plata nije kao u Engleskoj. Ako gledamo platu oglas bolje da je na makedonskom ili albanskom.

Drugo je obično kratko upoznavanje sa budućim poslodavcem iz snova jer to kako je opisana kompanija više liči na naučnu fantastiku nego na firmu koja posluje u Srbiji. To je ono što se oduvek želeli, mogućnosti, tim, usavršavanje. Opis posla koji ćete raditi čista pesma, ptičice, cveće, atmosfera...Hiperbola dragi moji, ništa drugo!

Treće, četvrto i peto to je ono što oni traže od vas. Traže sve, kvalifikacije, odgovornost, veštine, lične karakteristike. Kvalifikacije znače: sve diplome koje imate od srednje i više škole, fakulteta, kursa engleskog jezika, nemačkog, italijanskog, španskog a posebnu prednost može imati neki egzotični jezik kao što je esperanto, vozačka dozvola b, c, d, e, f, g, kategorije, završen kurs manekenstva ili bar krojenja i šivenja. Borilačke veštine preskočite osim ako to nije navedeno u opisu posla. Nikad dovoljno kvalifikacija.

Vi ste odgovorni za sve, za prodaju, za finansije, za izveštaje, za kuvanje kafe, za gužvu u saobraćaju, za naplatu, za sporazum o pridruživanju EU, za ladan burek, za nizak tunel.....Da bi ispunili sve snove vašeg budućeg poslodavca morati biti vešti u komunikaciji, otvoreni za nova znanja, spremni za rad u timu i samostalno i ono što je najvažnije, za rad pod pritiskom i u dinamičnom okruženju. Pa kad prevedemo to zvuči otprilike ovako: ćutke primaš naređenja, pričaš samo kada te pitaju, bez pogovora prihvataš sve seminare i obuke po dragoj nam zemlji, potegneš za druge kada se oni izvlače jer je tim važan a ne ti kao pojedinac a najvažniji je rezultat, daješ predloge i ideje koje će kasnije tvoj šef da razradi u PowerPoint prezentaciji i predstavi kao svoje, prihvataš svaki novi zadatak i ako nisi završio prethodni a rok za završetak je juče. Moraš da budeš sposoban da se javljaš na telefon, pišeš email, fotokopiraš sve u isto vreme. Samo vam liči na troglavu aždaju ali to je potpuno prirodno.

Ako ispunjavaš sve gore navedeno onda dolaziš do onog tebi najvažnijeg dela a to je ono što ćeš ti da dobiješ ako pronađeš Sveti Gral zvani posao. Gle čuda to je jedva pomenuto na kraju oglasa pa  ako niste pali u nesvest čitajući šta od vas traže možda uspete da dođete do ovog sažetog epiloga zvanog adekvatna zarada. Adekvatna čemu? Stimulativna plata je još gora opcija jer će da vas uslove raznim targetima, budžetima pa možda u nekom mesecu ubodete tu stimulaciju ali bolje da na to ne računate u početku.

Sve ovo navedeno ne važi ako konkurišete za posao u državnoj firmi. Morate znati da je tada presudan faktor "znam čoveka", iz stranke, upravnog odbora, direktora, servirku, sekretaricu, poslanika, člana opštinskog odbora, tetku, strinu, nećaka....Kvalifikacije nisu problem, problem je da ste obično prekvalifikovani u odnosu na nadređene.

Nije to tako teško kao što izgleda ali vam uvek ostaje da se dobro udate ako ste ženskog pola a ako ste muškarac pa ni to nije strašno možete pokrenuti neki sopstveni biznis, preskočiti ovaj stresni momenat i zameniti lakši problem težim.

Kafa sa ratlukom

Retko gde možete popiti domaću ili tursku kafu. Sad smo deo Evrope i sveta i pijemo razna espresa, kapućina i nes kafe. Ja volim domaću kafu pa još kad je dobijem sa ratlukom. Malo je kafana i kafića gde još možete da je pijete, ali to su prava mesta gde niste došli da pokažete frizuru, nokte, sandale, tašnu.. već da uživate u kafi, drugima ili sebi. U tim malim oazama urbanog života vreme je stalo i bori se da ne krene dalje.

Sedim pod lipom u jednoj takvoj, gledam ljude i pišem. Prolaze, žure, vuku kese i nose brige. Poneko se kreće sa osmehom na licu ali je malo takvih. Zaboravili smo

da se smejemo i da uživamo u kafi. Jer kafa je to, trenutak, odmor, priča sa samim sobom. Dok je pijem, razgovaram sa mojim drugim ja, moram da ispričam sebi sve ono što nisam nikom drugom  a ponekad se i posvađamo. Uvek nađemo vremena za druge a nikad za sebe, možda zato jer je najteže slušati sebe i priznati sebi istinu. Ima i drugih sa kojima volim da pijem kafu ali ih je malo jer je malo onih koji slušaju. Treba čuti i ono što se ne izgovori a to je dar. Nekad slušam druge kako pričaju dok piju kafu, čavrljaju opušteno i ne znaju da još neko iz prikrajka pije kafu sa njima. Ne interesuju me njihove reči već uživam u njihovom trenutku, gledam lica jer ona govore više od reči, ponekad progutam knedlu malo zasuzim ali tu je ratluk da sve to lakše progutam i vrati me u moj svet. Nije nekad bolje ni u mom svetu. Misli se roje, mešaju, i boje svaki dan drugom bojom i drugačijim ukusom kafe.

Bitan je taj trenutak kada se isključite i povežete sa svojim mislima, kada se oslušnete, zastanete, odlučite i nastavite. Ako niste raspoloženi onda nađite još nekog ko se ne bi družio sa samim sobom i pobegnite zajedno u slatko čavrljanje i odmaranje duše, samo polako, malim gutljajima, da ne potrošite prebrzo taj trenutak.

Cucla od Swarovski kristala

Lutajući po internetu ovih dana, pročitah kako jedan naš mladi političar u usponu voli da dokumentuje na raznim društvenim mrežama svoje, teškom mukom, stečeno bogatstvo. Garderoba sva brendirana od gaća do košulja, kuća opremljena kao na Beverly Hillsu a žena, moram da upotrebim taj ružan izraz, napucana i okićena raznim skupim torbama i krpicama. Njihove pare pa neka rade šta hoće, nadam se da su stvarno njihove jer bi bilo tužno da su od nekog prisvojene pa u krpice pretvorene. Ali ono što mi je zasmetalo je što su njihovu bebu uvukli u ovaj bahati vrtlog i sada je oblikuju kako brendovi diktiraju. Tako beba ničim izazvana dobi cuclu ili lažu od Swarovski kristala i tu bebinoj sreći ne bi kraja. Ostvario joj se više mesečni san da ima takvu lažu. Taj užitak koji pruža laža sa kristalima ne može se gugutanjem opisati. Topi se od sreće kada vidi kako druge bebe sa puno zavisti merkaju ovaj svetleći aksesoar. Da li postoji veća sreća za jednu bebu od posedovanja takve laže? Sada srećna beba kada pije mleko sa drugaricama u parku može da se hvali svojim novim modnim detaljem.

Volim i ja da kupim svojoj deci lepe stvari, svi roditelji to rade sa uživanjem i ne razmišljajući puno o stvarnim potrebama beba. Ali gde je granica? Kako naći meru u modnom maltretiranju dece koja su potpuno nezainteresovana za modu bar dok ne oduvaju nekoliko svećica na torti? Da li mi to kupujemo zbog bebe, zbog sebe ili zbog drugih? Da li kupujemo deci status koga oni još nisu svesni i polako ih guramo u svet materijalnog? Da li ih na taj način učimo i pripremamo da se izdvajaju na jedan pogrešan način? Trujemo ih našim ponašanjem i pretvaramo u snobove. Njima nije važno i ne znaju da li je igračka kupljena kod Kineza ali će od nas čuti taj pogrdan ton pa će nas iskopirati na nekom drugu i na ružan način zakoračiti u svet odraslih.

Pustimo decu da budu deca, odrašće brzo i ući će u svet podela, ali neka to bude što kasnije. Naša modna shvatanja neka ostanu samo naša, oni će birati kada za to dođe vreme a do tada igre bez granica i modnih detalja.

Bebi bum ili bela kuga?

Prošlo je petnaest dana septembra, roditelji prvaka mogu malo da odahnu, nivo stresa se vraća u normalu i sada se polako zahuktava učenje sa malim osnovcima. Ohladile se glave, splasnula euforija i sada može da počne zgražavanje i čuđenje nad gradivom i udžbenicima. Sve je pažljivo zabeleženo i ovekovečeno na društvenim mrežama. I mediji su bili tu da proprate taj poseban dan u kalendaru za svakog roditelja i obaveste nas o par činjenica.

Statistika nam kaže da prosečna srpska porodica gaji 1,4 deteta i da nas je polako sve  manje. Svake godine nestane jedna opština u Srbiji. Prvaka je sve manje, škole vode tihi rat za svako dete jer se polako gase odeljenja, učitelji a kasnije i nastavnici ostaju bez posla. Bitka je za svakog đaka.

Verujem statistici ali ako se vratimo samo nekoliko meseci pre, slika je puno drugačija. U maju mesecu iste godine u toj istoj Srbiji nema mesta u vrtićima. Negde je čak bilo i pet prijava za jedno mesto. Otvaraju se novi vrtići, proširuju kapaciteti ali samo srećni uspeju da upišu dete. Kad kažem srećni to mislim i bukvalno jer je u nekim vrtićima organizovana i lutrija da bi se utvrdio srećnik čije dete će biti upisano. Ako upisujete dete u jasle, možda i uspete ali ako malo sačekate vaše šanse za upis drastično padaju. Odakle ova deca odjednom? Ili još bolje, gde nestadoše do prvog razreda?

Statistika kaže da se manje dece rodi svake godine, valjda znaju da ih prebroje, pa bebe ne hodaju, nije ih teško izbrojati. Znači, nije to! Za doseljenike nismo popularni već decenijama, tako da tu decu nismo uvezli. Možda su roditelji napustili stari sistem čuvanja dece koji su godina obavljale bake i deke i okrenuli se modernijem. Naši roditelji su gajili bar dva cela deteta a mi samo jedno i po, a svi znamo da je više vrtića nego sedamdesetih. Svi misle da je to problem samo u Beogradu jer sve više stanovništva dolazi iz unutrašnjosti ali tako je i u Novom Sadu, Kragujevcu pa i manjim gradovima. Mislim da je ovo pitanje za nekog matematičara, jer u ovoj jednačini ima mnogo nepoznatih.

Ako pođemo od činjenice da je sve više dece pri upisu u vrtić, hajde da vidimo gde se ona izgube za   nekoliko godina. Osnovno obrazovanje je još uvek obavezno, znači nema izbora, svi moraju u školu. Možda da proverimo po inostranstvu, možda nismo popularni kao država za doseljenike ali smo vrlo popularni za iseljenike. Izgleda da naši mališani kreću u prvi razred u Austriji, Nemačkoj, Norveškoj ili je ovo neka epizoda Zone Sumraka. Zbunjujuća situacija, rebus, anagram, šta li je?

Moja recenzija piva

Sada kada sam postala ozbiljan bloger red je i da počnem da blogujem ozbiljno.

Recenzije su vrlo popularne među nama blogerima pa što se ne bih i ja oprobala. Dugo sam  razmišljala šta bih ja to mogla da ocenim i procenim za moje verne čitaoce i naravno da sam odabrala ono što najbolje poznajem. Bilo je tu u opticaju razne kozmetike, slatkiša, hrane, knjiga, filmova ali pobedilo je pivo.Kao dugogodišnji konzument piva, daću svoju malu recenziju koja će vas još više okrenuti ka ovom piću.

Prvo malo o mom iskustvu iz ove oblasti. Preko trideset godina imam čast da se družim sa pivom, neki počinju i ranije ali to je obično kada su muška deca u pitanju jer srpska tradicija nalaže da se sinu još u najranijem detinjstvu dozvoli da proba pivo, nije to alkohol, to je samo pivo. Kada ga ja konzumiram to nikada nije više od jednog decilitra. Za tolike godine druženja sigurno sam popila litar. Iz ovih razloga osećam da imam puno pravo da ga ocenim za vas, moji dragi čitaoci.Sada malo o njemu, mislim o pivu. Degustiraću pivo jednog renomiranog proizvođača čije ime neću navoditi jer pogađate još nisu precizirani neki detalji vezani za plaćanje.

Pivo je stiglo na moju kućnu adresu, direktno iz dragstora sa ćoška. Ona dvojica što su sedeli ispred mogu da napišu roman o pivu sudeći po ambalaži ispred njih. Pivo je u staklenoj flaši 0.33l jer nema manjeg pakovanja ali ja svakako nisam u obavezi da popijem celu količinu. Ambalaža izgleda prefinjeno i moderno. Etiketa nije loša, možda da se malo poradi na kompoziciji boja. Sipam u čašu, peni, kao morska pena, ne previše. Hladno, kažu da je tako najbolje a ja se pitam kakvo je kad je mlako. Ne bih to da probam verujte mi. Boja žuta, žuta kao klasje, kao kukuruz, htela sam reći kao hmelj. Ne znam kako taj hmelj izgleda jer ga nisam nigde videla u Srbiji, mada se svi proizvođači kunu da je pivo od domaćih sastojaka. Ali znači žuto je a pena bela, to smo se razumeli.

Ukus je dominantno gorak, mislim prijatno gorak, tako kažu oni koji ga vole. Ja im verujem ali mislim da malo preteruju kada kažu da nije gorko. Gorko je! Može da se pije naravno, pa nije otrov. Pa to je još jedino ostalo što se u Srbiji proizvodi, znači prijatnog ukusa je. Buke mu je divan. U početku se oseti miris zrelog žita, mislim hmelja, a onda se provuče lagano aroma crvenog voća i malina i na kraju ostane taj ukus korijandera na nepcima. Nego nisam sigurna da li pivo ima taj buke ili samo vino ali sad to nije važno, bitna je ta aroma. Najbolje se slaže sa salamom, pečenjem prasećim i jagnjećim i lepinjom sa pretopom samo tada ne preporučujem da bude baš hladno.

Nadam se da ste zadovoljni mojom prvom recenzijom dragi moji čitaoci i poslodavče. Pisana je sa puno ljubavi na osnovu iskustva i dobrog poznavanja iste. Živeli!

Roditeljstvo kako to komplikovano zvuči..

Nešto razmišljam ovih dana, šta je to toliko teško u vaspitanju i odgajanju sopstvenog deteta. Priroda je čini se sve to tako u detalje isplanirala od ovulacije do porođaja, svaki dan i svaki minut. Sve je to ta nedodirljiva i neuhvatljiva priroda uredila, bez priručnika, vodiča, coach-a, bez i jedne reči. Kada dođe taj dan, ona kao da nam spusti dete u naručje i kaže: 'ajde sad vi roditelji polako, stvorite čoveka a ja imam neka druga posla i nestane tiho i neprimetno baš kao što je ušla u život troje ljudi. Tada dolazi onaj trenutak kada se sudare dve misli: lako ću ja to, pa i drugi su decu odgajili, i Bože šta ću sada, pa ja ne znam ništa o deci.

Od tada počinje pravljenje čoveka a neko kaže da je to trebalo da počne još u trudnoći. Ja ne znam šta je tačno jer mislim da ne postoji tačan odgovor. Znam da se u svakoj sekundi oblikuje to novo biće ali samo oblikuje jer sve drugo je već stvoreno i zapisano u genima. Čini se da je to lako, samo ga treba učiti osnovnim i jednostavnim stvarima, ništa lakše. Ništa lakše dok ne počnete. Ja imam tu sreću da to radim već nekoliko godina i da se svaki dan pitam da li grešim. Rezultat nije odmah vidljiv i moraću da sačekam još desetak godina da vidim da li smo napravili čoveka. Tada će biti kasno za popravni i to je ono najstrašnije. Da li se može izdržati maraton osamnaest ili više godina dug? Da, jer to je jedini maraton koji ima više pobednika.

Roditelj je samo običan čovek sa dobrim i lošim danima, sa slabostima i manama, sumnjama i greškama. Često to drugi zaborave pa u prolazu kažu gledajući dete kako igra igricu da to nije zdravo ali ne znaju da li je to nekom roditelju onih pet minuta za koje mora da se jede, piški, svari neka emocija i vrati se ponovo osvežen za svoje dete. Ako neko kaže da je to samo linija manjeg otpora i popuštanje i on je u pravu, priznajem grešku ali ne znam drugačije. Hiljade stranica su napisane na temu roditeljstva i odgajanja dece, nisam ih pročitala i ne nameravam. Probala sam u početku da čitam takve knjige ali se stalno menjaju stavovi, shvatanja, preporuke. Ne postoje dva ista deteta na ovom svetu od šest  milijardi ljudi, niti dva ista roditelja i zato nema univerzalnog rešenja.

Nema priručnika, nema čarobnog štapića, samo mukotrpan svakodnevni rad sa stalnim preispitivanjem i željom da jednog dana kažem sebi stvorili smo čoveka.

Vaga ili neprijatelj žena broj jedan

Slatkiši

Potpuno nesmotreno i nepromišljeno dok sam prolazila kroz kuhinju stadoh na vagu. Posle dva meseca odmora od svega i svačega naravno da rezultat nije mogao biti dobar ali da ću se toliko iznenaditi nisam očekivala. Zavrteše se brojke na ekranu ali što je još gore nikako da stanu. Gutam knedlu i mislim sad vidi gde su svi oni slatkiši sto si ih jela nehajno dva meseca. Kada se zaustavi najgori rulet za svaku ženu mal se ne onesvestih. Toliko sam bila teška samo na početku trudnoće. I šta sad? Prvo da iskoristim jedinu svetlu tačku ove teške situacije a to je da sam dobila temu za novi post, neočekivano!

Sad treba spremiti strategiju za borbu sa ovim teškim neprijateljem. Dijeta koliko voliš: Hrono, Dukan, Keto, Atkinsonova, UN dijeta, Vegan, Vegetarijanska, Mesečeve mene....Dok ih sve proučim trebaće dosta vremena a to znači manje vremena za ždranje pa eto nečeg dobrog iz ovog predstojećeg učenja. Kombinuj namirnice, pazi na vreme, na dane, na mesečeve mene, na raspored planeta i dnevni horoskop...Meni treba menadžer da sve ovo organizuje ali nisam to ja izmislila, to već postoji, samo se zove nutricionista. On koristi jedan moćan alat a to je apotekarska vaga jer obroke propisuje u gramima a slatko u miligramima ili nikako. I za svoj rad ispostavi račun od koga vam pripadne muka i ne jede vam se 3 dana, što samo poboljšava učinak njegove terapije jer to je daleko od jelovnika.

Postoji i drugi vid ove borbe, više gerilski. Ležite na trosedu, gledate Top shop i napadate kilograme iz zasede raznim čajevima, kremama, šlaufima sa strujom i bez, oprugama, vijačama, masažerima, patikama, pantalonama naravno.Ništa bolje ne skida kilograme od folije za domaćinstvo i uskih pantalona. Ko u borbi želi da koristi prednosti savremenih tehnika ratovanja onda su tu sportovi, vežbe, joga, masaže, fitnes, aerobik ali to je za one sa dubljim džepom kao i draga nam estetska hirurgija koja će za dosta novca učiniti da ličite na sve poznate ličnosti, ista usta, isti nos i uši i zagarantovano nema smejanja bar godinu dana dok koža ponovo ne pređe iz vestačke u prirodnu.

Zdrava hrana

Za rat sa kilogramima treba dobro predzanje, odlična organizacija i puno novca a do tog debeljuškastog izgleda došlo se veoma lako. A tu su i one mršavice koje tamane sve kad im padne na pamet a onda kažu takav mi metabolizam, sve jedem ali se ne gojim. Na ove reči poželim da pozovem psihijatra da me spreči u nekim suludim idejama. Nije samo fizički izgled bitan, pa ja sad pišem knjigu o mršavljenju, bitan je duhovni deo svakog čoveka. Samo što kad me sretne neka poznanica ona ne kaže kako si se produhovila, već nisam te dugo videla jesi li se malo ubucila?

Zaključak je vrlo jednostavan i jedino moguć. Voda, može da se pije kad hoću i koliko hoću,  nije skupa i naravno ne goji. Živeli!!

Medalja ili noša?

Olimpijada je u toku, samo se priča o medaljama, jure termini kada su naši sportisti na terenu ali za nas roditelje ovo se svodi na beše nekad. Elem, počne prenos ti pred televizor a deca zuje, vrte se, skaču, viču i baš ih briga da li je finale u kajaku. Kad bolje razmislim pa i nije tako bitno, možda ću oko ponoći kad svi spavaju da ispratim u nekim vestima kakav je bio dan u Riju.

Ali kada se Olimpijada poklopi sa odvikavanjem od dragih nam Pampers pelena e onda šou počinje u pravom smislu. Dragi roditelji, ko još nije prošao ovaj period obeležavanja teritorije od stane vašeg najdražeg čeda, teško da će steći pravu sliku iz mog pisanja. Kada prvi put skinete pelenu vašem potomku i obučete mu gaćice, šokirate se činjenicom da vaše dete piški svakih deset minuta. A što je još interesantnije baš ga briga za novi nameštaj, vaše stolice, krevete, prekrivače i pokrivače, piški se po celom stanu na svim mogućim i nemogućim mestima. Bešika ne može i ne sme da čeka.

Topla preporuka je da sklonite sve tepihe i staze i da se naoružate strpljenjem jer to može da potraje i dvadesetak dana. Kupite dosta veša, bez toga ne ulazite u ovaj poduhvat. Ali da vas ohrabrim posle nekoliko dana ne piški više na svakih deset minuta već na sat vremena pa možete da stignete da pobrišete podove i dezinfikujete igračke.

I kada ste pomislili da više nemate snage i da nastavljate druženje sa još dražim nam Pampersom,  beba pokazuje nošu i slatkim glasićem oglašava da želi da svoju fiziološku potrebu obavi na civilizovan način. Trčite po nošu brže nego Bolt, samo da stignete na vreme i molite se da je konačno shvatilo poentu vašeg neraskidivog odnosa sa nošom poslednjih dana. Sedi na noši potpuno opušteno i ne vidi razlog vašeg virkanja u istu i onda stiže taj dugo očekivani trenutak. Ustaje lagano i sa osmehom vas obaveštava da je piškila. Taj trenutak sreće jednog roditelja čije dete je naučilo tako veliku stvar, podiže ga na postolje i on spušta glavu da primi tu medalju roditeljstva.

Ne bih da kvarim ali noćno druženje sa Pampersom ostaje još neko vreme, do sledeće Olimpijade za koju tek treba da se pripremite.

Kad rešiš da postaneš bloger

Misliš pa to je lako, jer svi nešto pričaju o tim blogovima i svi ih pišu.Tinejdžeri pišu blogove pa mogu valjda i ja. Kad ono tri tačke. Nije to baš tako lako. Čitaš, juriš po netu, sve kao u nekoliko koraka ali ti prvo treba prevodilac. A onda shvatiš da ti je poznavanje savremenih tendencija malo zarđalo. Linkovi te razvlače na tabove a ti kao da se malko vrtiš u krug. I tako za početak blog ti je kao mešana salatica, malo ćirilica malo latinica. Popravljam se do sledećeg puta i konačno počinjem svoju karijeru blogera a do tada prvi se mačići........