O prvom razredu iz ugla jedne mame

Svog prvog razreda se sećam kroz nekoliko slika. Sećam se da sam jedva zaspala od uzbuđenja pred prvi školski dan. Sećam se učitelja koji je bio krupan čovek sa visokim zaliscima, puloverom koji je nosio čak i leti preko majice, i malim crnim kišobranom u ruci. U prvom razredu sam pala na školskim stepenicama i rasekla čelo baš kod slova "r", tako da su me flekice od krvi u svesci cele godine podsećale na taj pad. Sneg je bio veliki te zime pa smo se sankali na svakom velikom odmoru na nizbrdici pored sveštenikove kuće, bez skafandera i današnje protivzimske opreme. Rekla bih sa distance od preko trideset godina, sasvim običan i normalan prvi razred.

Sada sam doživela prvi razred na drugačiji način, kao majka prvaka, i to dva prvaka. Preživela je možda bolja reč. Mislim da se još nisam naspavala i odmorila od pelena i pasirane hrane a sat zvoni da ih spremam za školu. Taj prvi dan u školi je bio čudan i nisam ni probala da ga podelim na papiru, morala sam da ga u miru emotivno pregrmim. Ja sam od onih majki kojima je najlakše zaplakati. O tome sam pisala ovde dok smo bili još u vrtiću.

Posetili smo Javni akvarijum i tropikarijum

U skrovitom delu Beograda, među vilama i ambasadama sakrio se pravi mali biser, Javni akvarijum i tropikarijum. Mi smo odlučili da ga posetimo u februaru za vreme zimskog raspusta. Dan je bio prolećni, idealan za šetnju.. Mir i tišina neočekivani za Beograd. Iza svake kapije, istorija.

Na ulazu nas je dočekalo vrlo ljubazno osoblje. Da bi održali svoje poslovanje i brigu o životinjama, bili su prinuđeni da počnu sa naplatom ulaznica a pre toga su radili na osnovu dobrovoljnih priloga. Cena ulaznica je simbolična, 100 din za decu školskog uzrasta, 200 din za odrasle a za najmlađe ulaz je besplatan.

Kada smo završili sa kupovinom ulaznica, situacija je izmakla kontroli. Njih troje se rastrčalo na sve strane i svako je vikao za sebe: Mama, dođi brzo! Vidi ovu ribu!! Toga sam se i plašila. Njih troje a ja sama. Akvarijumi su lepo organizovani i na svakom ima obaveštenje o kojoj vrsti je reč, kao i osnovne karakteristike. Moram priznati da u čitanju nikad nismo otišli dalje od imena i staništa jer bi oni čim bi dobili odgovor trčali do sledećeg akvarijuma. Kada su optrčali sve i kada je uzbuđenje splaslo na razumnu granicu, počeli smo da uživamo u razgledanju.

Sakupljate li sličice sa svojom decom?

Danas sam sa sinom lepila sličice u ne znam koji po redu album. Svaki put kada počnemo da lepimo sličice i otvaramo kesice ja osetim talas sreće i zadovljstva. Priznajem, radujem se sakupljanju sličica više od moje dece. Sa svakim okretanjem stranice i traženjem broja, mene sećanja prebace u osamdeset i neku godinu. Sneg napadao do drvenog prozora a ja svaki čas provirujem da vidim da li dolazi tata. Polako pada mrak. Dolazi tata i donosi nove kesice sličica. Kakva je to radost bila?!Ne sećam se zašto je nestalo struje ali se sećam kako pri svetlosti sveće lepimo sličice svi zajedno u crveni album sa velikom slikom Tarzana na koricama. Taj osećaj se vrati sa svakim albumom koji popunjavam sa svojom decom. 

Nauka ima vrlo pozitivno mišljenje o ovom hobiju, možda po malo i zaboravljenom. Sakupljanje sličica već kod male dece podstiče razvoj memorije i fine motorike. Kod malo starije dece je sjajan izvor učenja. Mnoge mame se mršte pri samom pomenu reči fudbal ali albumi sa fudbalerima su genijalna stvar za vašu decu. Sada će mnoge tate da se obraduju a nisu ni svesni kakve sve to mogućnosti otvara za te male sunđeraste mozgove koji upijaju svaku čijenicu, za nas možda nebitnu. 

Mame plaču i kada su srećne...

Baš ovih dana pre sedam godina, sedela sam u jednoj ordinaciji. Junski letnji dan se polako pretvarao u olujno veče. Doktor je pogrešno upisao termin i sada smo ga čekali. Posle dve nedelje nadanja i verovanja ovih dvadeset minuta bilo je kao godina. Misli lete, noga skakuće sama a ruka se znoji u njegovoj ruci. Kiša počinje da pada, vetar savija drveće. Doktor utrčava u ordinaciju. Samo da se prekine čekanje i te lude misli zvane šta ako...

Pričam brzo sve što se dešavalo na prethodnom pregledu i za ove dve preduge nedelje jer sam prvi put kod njega. Gledam ga i pokušavam da odgonetnem po izrazu lica šta će reći. On ćuti i gleda u ekran.

-Dobro, sve je to u redu, niste baš morali tako da se pazite ali možda je bolje jer to je ipak blizanačka trudnoća.
Ja ustajem, sedam na krevet.  Suze mi same teku.
- Niste znali da su blizanci? Kolega vam nije rekao prošli put?
Suze ne staju. Smejem se i plačem. Ušla sam sa strahom da neće biti ničeg na ekranu a sada....
-Evo pogledajte, dve tačkice na ekranu! Vidite?!

Moje dve tačkice. Trenutak kada se sve preokrenulo u našim životima. Mužu sam nekoliko puta morala da ponovim ali je to doprlo do njega tek kada je doktor potvrdio.

Danas su naše tačkice završile predškolsko. U septembru će u prvi razred. I danas su suze tekle kao ono veče u ordinaciji. Jedan divan period njihovog života se završio. Sa vaspitačicama i drugarima se rastaju. Oni me gledaju zbunjeno. Zašto ja plačem zbog njihovog rastanka? Dobro je što nisu videli da sam plakala na prvoj priredbi u vrtiću dok su recitovali. A i na završnoj.

Pomislih kako ću sada odgovoriti na njihova nezgodna pitanja o rastanku a da se ne zarozam u suzama ali njihovo prvo pitanje je bilo, da li ih vodim da kupe igračke? Njihov emotivni mehanizam drugačije kuca od mog. Mame imaju poseban mehanizam koji je uvek podešen na plakanje. Kada oni prohodaju, progovore, nacrtaju čiča glišu, nauče pesmicu, dobiju temperaturu, zakopčaju dugme, pogode koš, raseku koleno, nađu simpatiju, mame to otplaču. Ne znam da li je neka majka pronašla dugme za resetovanje? Meni bi to dugme puno pomoglo jer će u budućnosti moje suze biti blam za njih a to je opet razlog za plakanje.

Znam da je svaki njihov novi korak, korak dalje od mene. Kidaju se polako niti naše veze i oni su svakim danom nezavisniji. Umetnost roditeljstva je znati da pustiš dete da ode da bi mogao da izgradi sebe. Ja ću samo da otplačem svako kidanje te nevidljive niti jer majke plaču i kada su srećne, i ponosne.

Rođendanski mafini iznenađenja

Moja deca mnogo vole mafine a omiljeni su im sa višnjama. Ove godine za rođendan su tražili da napravim mafine i za drugare. Ja sam to shvatila kao izazov i rešila da mafine učinim još zanimljivijim. I tako se rodila ideja o mafinima iznenađenja.

Sastojci za 12 komada:

2 jaja

225gr. šećera

150ml. jogurta

100gr. maslaca

5 supenih kašika mleka

275gr. brašna

2 kafene kašičice sode bikarbone

1 kesica vanilin šećer ili aroma vanile

100gr.šarenih bombona (ja sam koristila Boni top)

                                                     

Opciono:

200gr. višnja

Kakav je kvalitet hrane za bebe?

Roditelji nikad nemaju mira, samo što su prebrinuli jednu brigu stiže nova. Samo što su završili sa razbijanjem glave oko dojenja i grčeva došlo vreme da beba počne da jede i eto novih muka. Koju hranu prvo dati, da li pre uvesti voće ili povrće? I kao da ovo nije dovoljno pa nas iznenadi i uplaši obaveštenje Ministarstva zdravlja o mogućoj štetnosti kašica za bebe domaćeg proizvođača Takovo. U obaveštenju se navodi da postoje ostaci pesticida u nabrojanim kašicama.

Kada su moja deca koristila takvu hranu, kupovali smo ove kašice. Trudila sam se da im spremam hranu ali nekad su bile određene situacije kada je to bilo teško izvodljivo i kada sam im davala gotove kašice. Mišljenja sam da je zdravije da im ja spremim nego da kupim nešto što je proizvedeno pre 3 meseca, stavljeno u teglu i stoji na polici van frižidera a neće da se pokvari. E tu mi se uvek palila lampica kako je to moguće bez konzervansa a njega nema na deklaraciji. Odgovor je šećer a znamo da bebi do godinu dana ne treba ništa sladiti šećerom niti soliti, zato sam kašice smatrala za nužno zlo ali sam ih koristila. O pesticidima nisam razmišljala jer sam uvek mislila da to neko kontroliše. Ispostavilo se da kontroliše, samo se pitam koliko li je tih kašica prodato dok ovo nije ustanovljeno?

Pitam se takođe da li se od strane naših službi kontroliše i hrana za bebe stranih proizvođača? Sećam se da je pre nekoliko godina bila aktuelna priča da jedan strani proizvođač koristi GMO sirovine za svoje proizvode za bebe. Koliko znam Srbija skoro da nema laboratorije koje bi mogle utvrditi GMO u hrani. Sećam se i problema sa AD kapima i njihovom nestašicom, sa žitaricama koje su imale crviće u pakovanju, aflatoksinom u kravljem mleku, sirupom za skidanje temperature čije su određene serije povučene sa tržišta i ko zna čega se još ne sećam a što je prešlo preko naših leđa i  stomaka naše dece.

Za ovaj problem postoji rešenje a to je drage mame, cegere u ruke, put pod noge pa na pijacu.Voća i povrća u izobilju a i finansijski se isplati jer za jednu teglicu voćne kašice možete kupiti kilogram krušaka ili skoro 2 kilograma jabuka. Da sve ne bude jednostavno moram se pitati, da li neko kontroliše nivo pesticida u voću i povrću na pijacama i marketima? Mislim da ne, ali bih volela da sam pogrešila i da me neko demantuje.

Organska proizvodnja je nešto što se pojavljuje poslednjih godina i što postaje sve popularnije. Pored finansijskog momenta vezanog za ovakav odabir hrane tu je i moja rezerva da li je baš sve što se deklariše kao organsko baš tako, jer je to jedan vrlo složen proizvodni proces sa dosta zavrzlama i uslova koji se moraju ispuniti.

Zaključak ovog roditeljskog pisanija je da je najbolje uzgajati neku baku ili deku u seoskoj zabiti koji će za svoje unuče proizvesti hranu za koju vam ne treba deklaracija jer znate kakav je bio svaki dan u životu jedne jabuke, krompira ili salate. Mali problem je ako nemate selo ili ako je u vaše selo kročila savremena intezivna proizvodnja prepuna pesticida. Tada iskoristite prednost savremenog doba pa na internet i pratite razne sajtove za roditelje, novine, pravilnike, udruženja, i tako do puberteta a onda će oni sami početi da biraju hrono, vegan, vegetarijanski ili neki još nepostojeći način ishrane.

Zašto su Maša i medved štetni za decu?

Čitajući novine videh naslov da su ruski psiholozi pravili listu štetnih crtanih filmova za decu i na prvo mesto izabrali crtani film Maša i medved. Tu se ja blago šokirah jer sam o tom crtanom filmu imala lepo mišljenje a u kući imam velike obožavaoce Mašinog lika i dela. Kao roditelj koji ponekad odgleda neku epizodu da bih znala šta to deca gledaju i šta ih interesuje i privlači, ne videh ništa tako strašno i opasno u ovom crtaću i sigurno ništa opasnije od drugih crtaća koji se nude. Možda ja to gledam površno i neiskusno a tu se krije neko opasno podsvesno programiranje dece koje ja kao laik ne vidim.

Maša jeste devojčica koja je nestašna i nemirna ali ne zla i agresivna a sa druge strane kao njena suprotnost je meda koji je oličenje dobra i to je valjda i poenta da deca shvate taj odnos dobrog i lošeg. Često se u razgovoru sa decom našalim kako je Maša divna devojčica ali oni negiraju i kažu da je to meda, što znači da su shvatili karakter likova i poentu crtanog filma koja uvek ukazuje na prave vrednosti. Možda bi neko stručniji mogao da malo bolje ovo sagleda i da neko svoje viđenje jer ja nisam ni pedagog ni psiholog a volela bih da čujem stručno mišljenje sa nekim detaljnijim obrazloženjem.

Što se tiče Mašine konkurencije kojom su se bavili psiholozi tu stvarno ima dosta sadržaja koje treba uzeti sa rezervom i razmisliti kom uzrastu je prilagođen crtani film ako je uopšte prilagođen deci. Sunđer Bob je crtani koji po mom mišljenju nije prilagođen mlađoj deci jer ima dosta stavova, postupaka i rečnika likova koji su za razmatranje ali deca ne trepću dok ga gledaju. Ovde ne želim ni da se osvrnem na crtaće sa koje kakvim transformersima, čudovištima i ne definisanim stvorenjima.

Šta smo mi gledali kada smo bili deca? Ne znam baš koliko je to bilo edukativno? Samo neka jurnjava, tuča, bez nekog suvislog teksta. Duško Dugouško, Tom i Džeri, Popaj, Vitez Koja...Možda bi oni danas bili isto tako proglašeni od strane struke kao nepoželjni i štetni.

Želi da pomenem i jedan crtani film koji je na mene ostavio utisak a to je Malo kraljevstvo. Vrlo zanimljiv, duhovit i poučan crtani film a primetila sam da su deca obogatila rečnik zahvaljujući ovom crtaću. Tu su i Maksimove avanture kao crtani koji dolazi iz Srbije i koji takođe ima zanimljiv i edukativan sadržaj.

Roditelji bi morali da pogledaju bar nekoliko epizoda od svakog crtanog filma da bi mogli da donesu odluku da li da dozvole deci da gledaju crtani film. Ako kao država nemamo neku državnu komisiju ili savet koji bi sa stručne strane dao svoju preporuku o kvalitetu sadržaja i prilagođenosti starosnom uzrastu ostaje samo da se oslonimo na sopstvene sposobnosti i intuiciju.

Cucla od Swarovski kristala

Lutajući po internetu ovih dana, pročitah kako jedan naš mladi političar u usponu voli da dokumentuje na raznim društvenim mrežama svoje, teškom mukom, stečeno bogatstvo. Garderoba sva brendirana od gaća do košulja, kuća opremljena kao na Beverly Hillsu a žena, moram da upotrebim taj ružan izraz, napucana i okićena raznim skupim torbama i krpicama. Njihove pare pa neka rade šta hoće, nadam se da su stvarno njihove jer bi bilo tužno da su od nekog prisvojene pa u krpice pretvorene. Ali ono što mi je zasmetalo je što su njihovu bebu uvukli u ovaj bahati vrtlog i sada je oblikuju kako brendovi diktiraju. Tako beba ničim izazvana dobi cuclu ili lažu od Swarovski kristala i tu bebinoj sreći ne bi kraja. Ostvario joj se više mesečni san da ima takvu lažu. Taj užitak koji pruža laža sa kristalima ne može se gugutanjem opisati. Topi se od sreće kada vidi kako druge bebe sa puno zavisti merkaju ovaj svetleći aksesoar. Da li postoji veća sreća za jednu bebu od posedovanja takve laže? Sada srećna beba kada pije mleko sa drugaricama u parku može da se hvali svojim novim modnim detaljem.

Volim i ja da kupim svojoj deci lepe stvari, svi roditelji to rade sa uživanjem i ne razmišljajući puno o stvarnim potrebama beba. Ali gde je granica? Kako naći meru u modnom maltretiranju dece koja su potpuno nezainteresovana za modu bar dok ne oduvaju nekoliko svećica na torti? Da li mi to kupujemo zbog bebe, zbog sebe ili zbog drugih? Da li kupujemo deci status koga oni još nisu svesni i polako ih guramo u svet materijalnog? Da li ih na taj način učimo i pripremamo da se izdvajaju na jedan pogrešan način? Trujemo ih našim ponašanjem i pretvaramo u snobove. Njima nije važno i ne znaju da li je igračka kupljena kod Kineza ali će od nas čuti taj pogrdan ton pa će nas iskopirati na nekom drugu i na ružan način zakoračiti u svet odraslih.

Pustimo decu da budu deca, odrašće brzo i ući će u svet podela, ali neka to bude što kasnije. Naša modna shvatanja neka ostanu samo naša, oni će birati kada za to dođe vreme a do tada igre bez granica i modnih detalja.

Bebi bum ili bela kuga?

Prošlo je petnaest dana septembra, roditelji prvaka mogu malo da odahnu, nivo stresa se vraća u normalu i sada se polako zahuktava učenje sa malim osnovcima. Ohladile se glave, splasnula euforija i sada može da počne zgražavanje i čuđenje nad gradivom i udžbenicima. Sve je pažljivo zabeleženo i ovekovečeno na društvenim mrežama. I mediji su bili tu da proprate taj poseban dan u kalendaru za svakog roditelja i obaveste nas o par činjenica.

Statistika nam kaže da prosečna srpska porodica gaji 1,4 deteta i da nas je polako sve  manje. Svake godine nestane jedna opština u Srbiji. Prvaka je sve manje, škole vode tihi rat za svako dete jer se polako gase odeljenja, učitelji a kasnije i nastavnici ostaju bez posla. Bitka je za svakog đaka.

Verujem statistici ali ako se vratimo samo nekoliko meseci pre, slika je puno drugačija. U maju mesecu iste godine u toj istoj Srbiji nema mesta u vrtićima. Negde je čak bilo i pet prijava za jedno mesto. Otvaraju se novi vrtići, proširuju kapaciteti ali samo srećni uspeju da upišu dete. Kad kažem srećni to mislim i bukvalno jer je u nekim vrtićima organizovana i lutrija da bi se utvrdio srećnik čije dete će biti upisano. Ako upisujete dete u jasle, možda i uspete ali ako malo sačekate vaše šanse za upis drastično padaju. Odakle ova deca odjednom? Ili još bolje, gde nestadoše do prvog razreda?

Statistika kaže da se manje dece rodi svake godine, valjda znaju da ih prebroje, pa bebe ne hodaju, nije ih teško izbrojati. Znači, nije to! Za doseljenike nismo popularni već decenijama, tako da tu decu nismo uvezli. Možda su roditelji napustili stari sistem čuvanja dece koji su godina obavljale bake i deke i okrenuli se modernijem. Naši roditelji su gajili bar dva cela deteta a mi samo jedno i po, a svi znamo da je više vrtića nego sedamdesetih. Svi misle da je to problem samo u Beogradu jer sve više stanovništva dolazi iz unutrašnjosti ali tako je i u Novom Sadu, Kragujevcu pa i manjim gradovima. Mislim da je ovo pitanje za nekog matematičara, jer u ovoj jednačini ima mnogo nepoznatih.

Ako pođemo od činjenice da je sve više dece pri upisu u vrtić, hajde da vidimo gde se ona izgube za   nekoliko godina. Osnovno obrazovanje je još uvek obavezno, znači nema izbora, svi moraju u školu. Možda da proverimo po inostranstvu, možda nismo popularni kao država za doseljenike ali smo vrlo popularni za iseljenike. Izgleda da naši mališani kreću u prvi razred u Austriji, Nemačkoj, Norveškoj ili je ovo neka epizoda Zone Sumraka. Zbunjujuća situacija, rebus, anagram, šta li je?

Roditeljstvo kako to komplikovano zvuči..

Nešto razmišljam ovih dana, šta je to toliko teško u vaspitanju i odgajanju sopstvenog deteta. Priroda je čini se sve to tako u detalje isplanirala od ovulacije do porođaja, svaki dan i svaki minut. Sve je to ta nedodirljiva i neuhvatljiva priroda uredila, bez priručnika, vodiča, coach-a, bez i jedne reči. Kada dođe taj dan, ona kao da nam spusti dete u naručje i kaže: 'ajde sad vi roditelji polako, stvorite čoveka a ja imam neka druga posla i nestane tiho i neprimetno baš kao što je ušla u život troje ljudi. Tada dolazi onaj trenutak kada se sudare dve misli: lako ću ja to, pa i drugi su decu odgajili, i Bože šta ću sada, pa ja ne znam ništa o deci.

Od tada počinje pravljenje čoveka a neko kaže da je to trebalo da počne još u trudnoći. Ja ne znam šta je tačno jer mislim da ne postoji tačan odgovor. Znam da se u svakoj sekundi oblikuje to novo biće ali samo oblikuje jer sve drugo je već stvoreno i zapisano u genima. Čini se da je to lako, samo ga treba učiti osnovnim i jednostavnim stvarima, ništa lakše. Ništa lakše dok ne počnete. Ja imam tu sreću da to radim već nekoliko godina i da se svaki dan pitam da li grešim. Rezultat nije odmah vidljiv i moraću da sačekam još desetak godina da vidim da li smo napravili čoveka. Tada će biti kasno za popravni i to je ono najstrašnije. Da li se može izdržati maraton osamnaest ili više godina dug? Da, jer to je jedini maraton koji ima više pobednika.

Roditelj je samo običan čovek sa dobrim i lošim danima, sa slabostima i manama, sumnjama i greškama. Često to drugi zaborave pa u prolazu kažu gledajući dete kako igra igricu da to nije zdravo ali ne znaju da li je to nekom roditelju onih pet minuta za koje mora da se jede, piški, svari neka emocija i vrati se ponovo osvežen za svoje dete. Ako neko kaže da je to samo linija manjeg otpora i popuštanje i on je u pravu, priznajem grešku ali ne znam drugačije. Hiljade stranica su napisane na temu roditeljstva i odgajanja dece, nisam ih pročitala i ne nameravam. Probala sam u početku da čitam takve knjige ali se stalno menjaju stavovi, shvatanja, preporuke. Ne postoje dva ista deteta na ovom svetu od šest  milijardi ljudi, niti dva ista roditelja i zato nema univerzalnog rešenja.

Nema priručnika, nema čarobnog štapića, samo mukotrpan svakodnevni rad sa stalnim preispitivanjem i željom da jednog dana kažem sebi stvorili smo čoveka.

Medalja ili noša?

Olimpijada je u toku, samo se priča o medaljama, jure termini kada su naši sportisti na terenu ali za nas roditelje ovo se svodi na beše nekad. Elem, počne prenos ti pred televizor a deca zuje, vrte se, skaču, viču i baš ih briga da li je finale u kajaku. Kad bolje razmislim pa i nije tako bitno, možda ću oko ponoći kad svi spavaju da ispratim u nekim vestima kakav je bio dan u Riju.

Ali kada se Olimpijada poklopi sa odvikavanjem od dragih nam Pampers pelena e onda šou počinje u pravom smislu. Dragi roditelji, ko još nije prošao ovaj period obeležavanja teritorije od stane vašeg najdražeg čeda, teško da će steći pravu sliku iz mog pisanja. Kada prvi put skinete pelenu vašem potomku i obučete mu gaćice, šokirate se činjenicom da vaše dete piški svakih deset minuta. A što je još interesantnije baš ga briga za novi nameštaj, vaše stolice, krevete, prekrivače i pokrivače, piški se po celom stanu na svim mogućim i nemogućim mestima. Bešika ne može i ne sme da čeka.

Topla preporuka je da sklonite sve tepihe i staze i da se naoružate strpljenjem jer to može da potraje i dvadesetak dana. Kupite dosta veša, bez toga ne ulazite u ovaj poduhvat. Ali da vas ohrabrim posle nekoliko dana ne piški više na svakih deset minuta već na sat vremena pa možete da stignete da pobrišete podove i dezinfikujete igračke.

I kada ste pomislili da više nemate snage i da nastavljate druženje sa još dražim nam Pampersom,  beba pokazuje nošu i slatkim glasićem oglašava da želi da svoju fiziološku potrebu obavi na civilizovan način. Trčite po nošu brže nego Bolt, samo da stignete na vreme i molite se da je konačno shvatilo poentu vašeg neraskidivog odnosa sa nošom poslednjih dana. Sedi na noši potpuno opušteno i ne vidi razlog vašeg virkanja u istu i onda stiže taj dugo očekivani trenutak. Ustaje lagano i sa osmehom vas obaveštava da je piškila. Taj trenutak sreće jednog roditelja čije dete je naučilo tako veliku stvar, podiže ga na postolje i on spušta glavu da primi tu medalju roditeljstva.

Ne bih da kvarim ali noćno druženje sa Pampersom ostaje još neko vreme, do sledeće Olimpijade za koju tek treba da se pripremite.