Kada je vreme da prikočiš?

U razgovoru sa  prijateljicom nabrajam joj kako sam stalno u nekim obavezama, zvanično ne radim, ali me posao oko troje dece i organizacije svih svakodnevnih obaveza ostavlja bez malo slobodnog vremena za sebe. Umorna i pod stresom divim se svim majkama koje pored toga još jure na posao od 9 do 5. A ona, kao prava prijateljica, pita me potpuno očekivano mojoj kuknjavi: Kada si poslednji put bila rasterećana?

Gledam ja nju malo čudnjikavo a ona da mi pomogne nastavi: Znaš onaj trenutak kad ne misliš ni o čemu? Kad se osećaš rasterećeno i lagano kao da bi mogla da poletiš?

Što ona više objašnjava meni knedla sve veća u grlu. Kolutam očima i razmišljam ali nema nikakve slike. Prazno sve. Ničega se ne sećam. Malo mi već postaje čudno da ne mogu da se setim ipak je rano za demenciju.  Ona njenim blaženim tonom nastavlja: Seti se kad si bila bezbrižna, neki trenutak, neka slika....

Zabagovala sam. Mislim se, ako nastavi dobiću napad panike. Ali kao spas bljesnu slika. Egipat.

Bendžamin

Oktobar u Egiptu je prelep. Dani topli ali prijatno topli. Nije zagušljivo ni sparno. Takve večeri nisam osetila na drugim morima. Kao da ti topao vazduh mazi kožu. Ja na ležaljci pod bendžaminom, do tada nisam znala da taj benžamin može biti pravo drvo, u kupaćem kostimu. Deset kilograma mršavija, mačka bre, a mislila sam kako sam debela.. Gledam u more, toplo kao ni jedno i prozirno do zrna peska. Miris soli, parče neba i ništa više. Mislim se, to je taj moj trenutak potpune opuštenosti! Egipat! Eto je slika! Sad pokušavam da se setim kad je to bilo. Pa da 2007. godine!

E sad me lupi novi šamar! 10 godina je prošlo od tada a ja se ne sećam nijednog trenutka opuštentenosti u tih 10 godina. Da li je moguće da sam više od deset godina bila pod stresom i u grču? Opterećena i napeta? Moguće ali zabrinjavajuće.

Vizuelne bajke Ksenije Pašić

XeniArt

Sve češće razmišljam kako se neki događaji u našem životu ne dešavaju slučajno. Ne znam kojom  kosmičkom silom pogurano se to dešava ali se pitam šta bi bilo da se nešto desilo nekoliko minuta, sati, dana, godina ranije ili kasnije?  U kom pravcu bi se život odvijao? A onda se pitam da li obraćamo pažnju na ljude koji nam ulaze u život i šta nam sa sobom donose i odnose? Svako od njih je doneo ili odneo nešto iz našeg života. E, tako je ta kosmička sila jednog dana u Zemunu, ukrstila moje i puteve jedne neobične žene, umetnice, akademske grafičarke Ksenije Pašić. Ne umem da objasnim zašto smo se taj dan prepoznale među sto ljudi ali smo jedna drugoj lagano ušle u život.

Zanimljivo je da je naše poznanstvo još spontanije počelo da se razvija i tako sam ja prvi put upoznala pravu likovnu umetnicu. Iskreno, na prvi pogled ne bih pogodila da se time bavi. Njena jednostavnost i neposrednost su me zavarale ali su mi kasnije, kada sam upoznala njena dela, pomogle da sklopim slagalicu.

xenia-artgallery

Ksenija je odabrala da lepotu umetnosti prikaže na teži način, grafikom. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na odseku grafika u klasi profesora Živka Đaka. Još kao studentkinja izlagala je svoja dela u Beogradu na IX Bijenalu jugoslovenske studentske grafike. Od 2000.godine član je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV). Život i želja da njena umetnost pređe granice naše zemlje vode je u Pariz. Tamo je živela i radila dve godine. Za to vreme usavršila je tehniku slikanja na svili i tkanini. Imala je jednu grupnu i jednu samostalnu izložbu 2005. godine u Parizu. Postaje član likovne asocijacije LES CERCLES D*ARTS i član likovnog udruženja LA MAISON DES ARTISTES. Vraća se u Srbiju i donosi odluku da svoje znanje podeli sa drugima. Počinje da radi kao profesor likovnog vaspitanja u školi u rodnom Bečeju.