Od skrininga do realnosti

izvor:Institut za javno zdravlje Srbije

Jedna Slađana je komentarišući moj tekst rekla da bi trebalo da pričamo o odgovornosti države prema zdravlju njenih građana. Taj komentar nije imao nikakve veze sa mojim tekstom ali sam osetila da je u njoj narasla potreba da sa nekim podeli radost čekanja na skrining pregled kod ginekologa. Ta njena želja me podstakla da kažem zašto sam do sada radila ove preglede u privatnim ordinacijama. Mogla sam to sebi da priuštim, većina ne može ali i ne mora jer je država  to propisala kao besplatan pregled.

Prvo da počnem od naših uglednih doktora i profesora sa uglednih klinika, raznih saveta i komisija koji u svim medijima pričaju o teškim bolestima, kako se na žalost kasno otkrivaju kada je procenat izlečenja mali a smrtnost velika. Kako bi se ovo izbeglo, sačuvalo zdravlje i novac RFZO, uvedeni su skrining pregledi kod žena za rak grlića materice i rak dojke a za muškarce za rak debelog creva. Na taj način treba da se sklonimo sa vrha crne statistike po broju umrlih od ovih bolesti ali narod je neobrazovan i neće da se odazove skriningu. Sad me interesuje da li oni zajedno sa onima iz RFZO stvarno misle da je ovaj narod glup i nemaran pa neće da se odazove na preventivne preglede ili to govore kako bi odbranili svoje nedovoljno analizirane programe. Za neuspešnost programa je najlakše okriviti narod.

Sada iz sna na javu ili stravu, pa da vidimo kako to funkcioniše u praksi. Za skrining pregled žene se pozivaju pismeno verovatno i muškarci ali ne znam ni jednog koji je bio pozvan pa ne mogu da pišem. U dopisu je kontakt telefon na koji se zakazuje a ponekad je naglašeno da se mora doći na šalter da se tako zakaže. Ako možete da zakažete telefonom prava ste srećnica  a ako morate na šalter to je već mali problem za žene koje žive na seoskom području i imaju autobus do grada nekoliko puta nedeljno. Verovatno su računali da je to mali broj žena jer ko više živi na selu pa njih odmah precrtali samo im kvare statistiku.

Sada je važno da se neko javi na telefon što je verovatno ključni faktor za uspeh skrininga, a ako ste i ovo uspešno završili onda ste dobili datum i vreme. Sad samo da izmolite kod šefa par sati odsustva i na konju ste. Mali savet, kada se pređe prag doma zdravlja, vreme u koje ste zakazani postaje relativna i rastegljiva kategorija i na to je Ajnštajn mislio kada je pisao teoriju relativiteta. Zato je najbolje da uzmete ceo slobodan dan i sačuvate živce i sebi i svom šefu.

izvor:Institut za javno zdravlje Srbije

Kada ste konačno dočekale taj dan molite se samo da sestre nisu ustale na levu nogu, da svi aparati rade, da ima materijala, da doktor nije odsutan inače sve iz početka. Ne očekujte posebne higijenske uslove jer ćete se tako manje razočarati. Rezultati će biti za mesec dana a vi ste obavili veliku stvar za sebe, državu i RFZO.

Namera mi nije da nekog omalovažavam ili da iskažem negativan stav prema skriningu već da onima sa televizije kažem da probaju sami i uvere se kako sve funkcioniše možda bi nešto i promenili. Najlakše je reći da je narod zatucan i neće kod lekara a ne da u domu zdravlja rade dva ginekologa u smeni, da su ljubaznost i učtivost izbrisane iz rečnika. Kada sledeći put onkolozi na televiziji budu pričali o flajerima kako se snaći na Institutu za onkologiju, bolje neka urade nešto vezano za uvođenje novih lekova i terapija, da nema nestašica citostatika a ljudi će se snaći oko parkiranja sami.

Žene i muškarci, pregledajte se kad god možete, nađite vremena, progutajte ponos i dostojanstvo, izgubite jedno pre podne da bi sačuvali život, zarad vas, vaše dece i porodice. Ne čekajte poziv, jer  bolest ne zna za godine. Državo, potrudi se da nam omogućiš dostojanstveno lečenje a Ministarstvo zdravlja neka shvati da mora da se posveti svojim zaposlenima kako bi se oni posvetili nama, pacijentima.

Kakav je kvalitet hrane za bebe?

Roditelji nikad nemaju mira, samo što su prebrinuli jednu brigu stiže nova. Samo što su završili sa razbijanjem glave oko dojenja i grčeva došlo vreme da beba počne da jede i eto novih muka. Koju hranu prvo dati, da li pre uvesti voće ili povrće? I kao da ovo nije dovoljno pa nas iznenadi i uplaši obaveštenje Ministarstva zdravlja o mogućoj štetnosti kašica za bebe domaćeg proizvođača Takovo. U obaveštenju se navodi da postoje ostaci pesticida u nabrojanim kašicama.

Kada su moja deca koristila takvu hranu, kupovali smo ove kašice. Trudila sam se da im spremam hranu ali nekad su bile određene situacije kada je to bilo teško izvodljivo i kada sam im davala gotove kašice. Mišljenja sam da je zdravije da im ja spremim nego da kupim nešto što je proizvedeno pre 3 meseca, stavljeno u teglu i stoji na polici van frižidera a neće da se pokvari. E tu mi se uvek palila lampica kako je to moguće bez konzervansa a njega nema na deklaraciji. Odgovor je šećer a znamo da bebi do godinu dana ne treba ništa sladiti šećerom niti soliti, zato sam kašice smatrala za nužno zlo ali sam ih koristila. O pesticidima nisam razmišljala jer sam uvek mislila da to neko kontroliše. Ispostavilo se da kontroliše, samo se pitam koliko li je tih kašica prodato dok ovo nije ustanovljeno?

Pitam se takođe da li se od strane naših službi kontroliše i hrana za bebe stranih proizvođača? Sećam se da je pre nekoliko godina bila aktuelna priča da jedan strani proizvođač koristi GMO sirovine za svoje proizvode za bebe. Koliko znam Srbija skoro da nema laboratorije koje bi mogle utvrditi GMO u hrani. Sećam se i problema sa AD kapima i njihovom nestašicom, sa žitaricama koje su imale crviće u pakovanju, aflatoksinom u kravljem mleku, sirupom za skidanje temperature čije su određene serije povučene sa tržišta i ko zna čega se još ne sećam a što je prešlo preko naših leđa i  stomaka naše dece.

Za ovaj problem postoji rešenje a to je drage mame, cegere u ruke, put pod noge pa na pijacu.Voća i povrća u izobilju a i finansijski se isplati jer za jednu teglicu voćne kašice možete kupiti kilogram krušaka ili skoro 2 kilograma jabuka. Da sve ne bude jednostavno moram se pitati, da li neko kontroliše nivo pesticida u voću i povrću na pijacama i marketima? Mislim da ne, ali bih volela da sam pogrešila i da me neko demantuje.

Organska proizvodnja je nešto što se pojavljuje poslednjih godina i što postaje sve popularnije. Pored finansijskog momenta vezanog za ovakav odabir hrane tu je i moja rezerva da li je baš sve što se deklariše kao organsko baš tako, jer je to jedan vrlo složen proizvodni proces sa dosta zavrzlama i uslova koji se moraju ispuniti.

Zaključak ovog roditeljskog pisanija je da je najbolje uzgajati neku baku ili deku u seoskoj zabiti koji će za svoje unuče proizvesti hranu za koju vam ne treba deklaracija jer znate kakav je bio svaki dan u životu jedne jabuke, krompira ili salate. Mali problem je ako nemate selo ili ako je u vaše selo kročila savremena intezivna proizvodnja prepuna pesticida. Tada iskoristite prednost savremenog doba pa na internet i pratite razne sajtove za roditelje, novine, pravilnike, udruženja, i tako do puberteta a onda će oni sami početi da biraju hrono, vegan, vegetarijanski ili neki još nepostojeći način ishrane.

TV emisije kao trovači duše

Večernja idila... Nedelja, deca okupana, uspavana, potpuna  tišina i sada mogu mirno da se posvetim sebi. Pegla u ruke i borba sa brdom veša. To je već neki moj ritual. Dok peglam ne mogu da pratim film pa uvek tražim neku emisiju koju mogu da slušam i komentarišem u oblak pare jer nema ko drugi da me sluša. Već nekoliko nedelja za redom ista scena. Ja naoštrena na peglu virim preko gomile veša, vrtim kanale i ne mogu da nađem normalnu televizijsku emisiju da gledam, tačnije da slušam, što znači da pretražujem domaće kanale. Većina ljudi je baš tada kući sprema se fizički i psihički za ponedeljak a ako nije na društvenim mrežama onda je ispred malih ekrana, gleda i šta ima da vidi?

Ja sam tu emisiju nazvala trovači duše. Tema emisije se smenjuju iz nedelje u nedelju od silovanja i smrti dece, fizičkog i psihičkog nasilja nad ženama i decom, ubistava.... Ne znam da li postoje izopačenije stvari koje mogu biti tema jedne televizijske emisije. Takve stvari ne treba gurati pod tepih i praviti se da ne postoje ali da li su na pravi  način prikazane to nije pitanje za mene, prosečnog gledaoca. Postoje valjda neki stručni ljudi koji su neke škole završili i tamo naučili kako treba da izgleda jedna večernja emisija namenjena prosečnom srpskom gledaocu. To što su oni smislili za nedelju veče koja je po statistikama vodeći termin za samoubistva može samo da tu statistiku vine u nebesa.

Nije problem emisije tema jer se o tim temama mora govoriti a problem rasturiti na najsitnije delove i pokušati da se od nekih stručnih ljudi dobiju smernice kako da se takve stvari više ne događaju. Problem je kada emisija lagano sklizne niz ivicu dobrog ukusa i kada se bizarni detalji i najintimnija osećanja žrtava i njihovih srodnika koriste zbog rejtinga. Tada se žrtve navode da direktno pred kamerama ponovo preživljavaju svoju golgotu i nesreću da bi to izazvalo suze neke žene koja mirno pegla veš u svojoj porodičnoj idili. I plače ta žena i plaču verovatno mnogi koje će sutradan pričati o svojim suzama sa kolegama, komšinicama, poznanicima. Urednici uz jutarnju kafu zadovoljno će gledati rejting emisije. A šta je sa glavnim likovima televizijske drame? Vraćaju se svojoj tuzi i zaboravu jer ih već sledeće nedelje menjaju novi tragičari.

Ne znam kako te emisije treba da izgledaju ali ovako znam da ne treba i hvala pronalazaču daljinskog upravljača koji mi je omogućio da onog trenutka kada moja svest kaže da to nije normalno, pređem na neku emisiju o kuvanju. Možda baš odatle tolika popularnost tv kanala namenjenih kulinarstvu. Nije to moj beg od realnosti već od banalizovanja surove stvarnosti. Pokušaj da se spase ono malo duše što nam je preostalo, a što crnilo svakodnevice preti da prekrije, otruje i pretvori u bezličnu rijaliti masu gladnu novih šokantnih događaja. Patnja je postala široko upotrebljena i zloupotrebljena u televizijske i novinske svrhe zarad boljeg tiraža i veće gledanosti. Biram da ne gledam jer tuđu bol poštujem i ne koristim je da obogatim svoja dnevna dešavanja.

Zašto su Maša i medved štetni za decu?

Čitajući novine videh naslov da su ruski psiholozi pravili listu štetnih crtanih filmova za decu i na prvo mesto izabrali crtani film Maša i medved. Tu se ja blago šokirah jer sam o tom crtanom filmu imala lepo mišljenje a u kući imam velike obožavaoce Mašinog lika i dela. Kao roditelj koji ponekad odgleda neku epizodu da bih znala šta to deca gledaju i šta ih interesuje i privlači, ne videh ništa tako strašno i opasno u ovom crtaću i sigurno ništa opasnije od drugih crtaća koji se nude. Možda ja to gledam površno i neiskusno a tu se krije neko opasno podsvesno programiranje dece koje ja kao laik ne vidim.

Maša jeste devojčica koja je nestašna i nemirna ali ne zla i agresivna a sa druge strane kao njena suprotnost je meda koji je oličenje dobra i to je valjda i poenta da deca shvate taj odnos dobrog i lošeg. Često se u razgovoru sa decom našalim kako je Maša divna devojčica ali oni negiraju i kažu da je to meda, što znači da su shvatili karakter likova i poentu crtanog filma koja uvek ukazuje na prave vrednosti. Možda bi neko stručniji mogao da malo bolje ovo sagleda i da neko svoje viđenje jer ja nisam ni pedagog ni psiholog a volela bih da čujem stručno mišljenje sa nekim detaljnijim obrazloženjem.

Što se tiče Mašine konkurencije kojom su se bavili psiholozi tu stvarno ima dosta sadržaja koje treba uzeti sa rezervom i razmisliti kom uzrastu je prilagođen crtani film ako je uopšte prilagođen deci. Sunđer Bob je crtani koji po mom mišljenju nije prilagođen mlađoj deci jer ima dosta stavova, postupaka i rečnika likova koji su za razmatranje ali deca ne trepću dok ga gledaju. Ovde ne želim ni da se osvrnem na crtaće sa koje kakvim transformersima, čudovištima i ne definisanim stvorenjima.

Šta smo mi gledali kada smo bili deca? Ne znam baš koliko je to bilo edukativno? Samo neka jurnjava, tuča, bez nekog suvislog teksta. Duško Dugouško, Tom i Džeri, Popaj, Vitez Koja...Možda bi oni danas bili isto tako proglašeni od strane struke kao nepoželjni i štetni.

Želi da pomenem i jedan crtani film koji je na mene ostavio utisak a to je Malo kraljevstvo. Vrlo zanimljiv, duhovit i poučan crtani film a primetila sam da su deca obogatila rečnik zahvaljujući ovom crtaću. Tu su i Maksimove avanture kao crtani koji dolazi iz Srbije i koji takođe ima zanimljiv i edukativan sadržaj.

Roditelji bi morali da pogledaju bar nekoliko epizoda od svakog crtanog filma da bi mogli da donesu odluku da li da dozvole deci da gledaju crtani film. Ako kao država nemamo neku državnu komisiju ili savet koji bi sa stručne strane dao svoju preporuku o kvalitetu sadržaja i prilagođenosti starosnom uzrastu ostaje samo da se oslonimo na sopstvene sposobnosti i intuiciju.