среда, 26. април 2017.

Da li je teško čuti drugačije mišljenje?


Ovih dana na Facebooku često vidim postove mojih prijatelja ili onih koje pratim koji su izazvali nekakve rasprave. Ono što me je iznenadilo i nateralo da nešto napišem na ovu temu je činjenica kako rasprava brzo i neprimetno sklizne preko granice razmene mišljenja u vređanje, omalovažavanje pa i svađanje a vrlo često se završi blokom, ne betonskim hvala Bogu već virtuelnim.

Društvene mreže jesu jedan virtuelni svet koji smo sami stvorili, sami biramo ljude koje ćemo pratiti ili sa kojima ćemo biti prijatelji. Dugo nisam htela da otvorim profil jer sam mislila da će mi oduzeti vreme i nisam pogrešila ali sam shvatila da ima i svojih dobrih strana a o njima neki drugi put. Pretpostavka mi je bila da je to zabava, razonoda i da nema mesta ljutnji i mržnji ali.....

Sve je počelo sa izborima..


Najsvežija mi je predizborna kampanja, mada je tu realno očekivati rasprave i polemike ali toliko teških reči i uvreda, ne baš. Kakva je osoba neko ko može da izvređa drugu osobu koja je samo imala drugačije mišljenje a da se nikad nisu sreli pre toga? Ružne reči pa čak i pretnje, sve je to izašlo iz nečijeg uma pa preko tastature u virtuelni svet. A posledice? E o tome niko ne razmišlja jer u suprotnom možda neki komentar ili post ne bi ni ugledao svetlost interneta.

Posle izbora strasti su se smirile pa smo se vratili svakodnevnom životu a to znači jednu temu je zamenilo bezbroj tema za raspravljanje kao što su: seksualno obrazovanje, LGBT, hrana, crkva, moda, muzika.....

Razmišljam ako neko postuje nešto, onda je valjda shvatio da to čitaju svi i da svi imaju svoje mišljenje koje se ne mora slagati sa osnovnim mišljenjem u postu. A oni što komentarišu valjda znaju da je to samo mišljenje sa kojim se ne moraju složiti jer i ako su prijatelji ne mora da znači da o svakoj temi misle baš isto. Znate, to nije baš normalno da svi misle kao vi ili kao ja.


Dvoboj rečima ili ....                  


I sve to tako deluje jednostavno ali praksa kaže da nije, jer se neki komentar oklizne preko one ivice pristojnosti i otpočne igru u kojoj se svi učesnici dele u dve ekipe. Domaćin i njegovi istomišljenici nastoje da odrane svoj stav ponekad i po cenu uvrede a nezgodni gost i njegov tim se zbiju oko suprotnog stava i tako devedeset komentara, dva dana. Rezultat je nerešen ali to nijedna ekipa neće da prizna. Domaćin nije objavio post da bi izazvao virtuelni rat već polemiku ali gosti se uvek nađu prozvani da moraju da odgovore pa čak i po cenu crvenog kartona. Volim i ja da budem gost i da iznesem mišljenje ako je tema interesantna ali ako neko to vidi kao bacanje maramice u lice i pozivanje u dvoboj tu je kraj. Ko želi dvoboj rečima mora da bude spreman da sluša i razume onog drugog ali to je teško. Teže nego što možete i zamisliti. A zašto?

Ima li rešenja? 


Odgovor je jednostavan: " Mapa nije teritorija"(Slavica Squire). Ovu rečenicu sam čula na predavanju o NLP-u i od tada joj se stalno vraćam.Vaša predstava o svemu je samo vaša i to je mapa a teritorija je stvarni svet. Svi smo sazdani na drugačiji način. Iza nas su različita iskustva, godine, narav, događaji i sve nas je to oblikovalo. Zato su naša viđenja iste stvari, različita. Pa ko je onda u pravu, sigurno se pitate? Svi su u pravu i niko nije pogrešio, jer sve što smo doživeli uticalo je na formiranje našeg stava i viđenja stvari. Sad je jasnije zašto je ponekad tako teško uveriti nekoga u suprotno. On nije živeo vaš život a vi niste njegov. Mislite da je ovo gomila gluposti što se pročitali? Možda ste u pravu ali ako samo na trenutak razmislite o ovoj rečenici, biće vam jasnije mnoge rasprave koje ste vodili i mislili da je očigledno da ste baš vi u pravu i pitali se kako neko može uopšte misliti drugačije kad je sve tako jasno? Može i treba, u tome je lepota stvarnog i virtuelnog sveta.




Follow my blog with Bloglovin

18 коментара:

  1. Odličan tekst. Nikada neću razumeti mržnju i ružne reči koje se upućuju nekome koga ne poznajemo u stvarnom životu. U globalu, ni u stvarnosti ne mogu da razumem mržnju. Zašto moramo nekoga da mrzimo ukoliko ne razmišljamo isto? Na društvenim mrežama ta mržnja dolazi do izražaja jer svako daje sebi slobodu da donosi sud o nekome koga ne poznaje. A mržnja je bumerang koji se vraća, tako sam pročitala negde..Svet bi bio dosadan da svi mislimo isto. Ali, potrebna je tolerancija kako bismo svi lepše živeli, život je sam po sebi težak.Ne treba da ga činimo težim.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Rado, i moj moto je isti da je život sam sebi težak da bi ga mi još komplikovali.

      Избриши
  2. Ја баш због тога милион коментара никад нисам објавила. Пустим да преноћи а онда схватим да би се неко увредио, да би неко погрешно протумачио​, да би то можда изазвало виртуелни рат који ја не желим...
    Сјајан текст, а са закључком се апсолутно слажем!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E i ja Suzo sve češće zastanem,ostavim da prenoći i onda shvatim da je to bila prava odluka. Ako nekad i ostavim komentar, kada krene polemika ja se povlačim.

      Избриши
  3. Ova Slavicina recenica je sve objasnila. Delim tvoje misljenje. Na stranu botovi koji su posebna prica, ali ostali koji se prime i lako vredjaju zbog necega sto su kao procitali izmedju redova? Ili sto shvataju sve licno?

    Zivot je prevredan da bi se trosio na takve gkuposti.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš tako i zato uvek treba malo zastati i razmisliti a ne odmah na vređanje jer neko drugačije misli. Čitam Slavičinu knjigu i ima dosta misli o kojima treba razmisliti.

      Избриши
  4. Odlicno! Virtuelni ratovi su odraz nezrelosti,i zato u njima ne treba ucestvovati. Ne treba uveravati drugog i gotovo na silu ga primoravati da promeni misljenje jer je to nemoguce,na kraju krajeva treba izbegavati osetljive teme kao sto su politika, crkva, lgbt i sl. Vaznije je da opstane virtuelno prijateljstvo nego da dokazes kako si bas ti u pravu a nisi. Ili nisi samo ti u pravu. Svi su u pravu,lepo je objasnjeno u ovom tekstu 🙂

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala puno na komentaru i poseti. Sve češće kada bih htela da krenem u neku polemiku kažem sebi, stani. Svako ima pravo da misli na svoj način i mnoge su stvari postale jednostavnije!

      Избриши
  5. Bravo, Nedo! Potpuno si u pravu, i ja sam to u poslednje vreme primetila i mnogo mi je žao kada vidim to od ljudi od kojih nisam očekivala, pa se pomalo i razočaram. Za sve postoji pristojna reč, pa i u polemici. A ako pređemo granicu, to mnogo više govori o nama nego o bilo čemu drugom...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga moja, čini mi se da ljudi vrlo lako prelaze granice i pri tome zaborave da je preko puta njih osoba sa pravom na svoje mišljenje i život.

      Избриши
  6. Usijane diskusije koje dovedu do vredjanja vode ljudi kojima nije stalo do istine već samo da ih neko primeti, a misle da je najkraći put do toga šokirati nekim suprotnim stavom. To su osobe kojima nije stalo do istine već da dokažu da su sposobni da te demantuju. Imam takve i u porodici, nažalost. I naravno, tu je ono o čemu sama pričaš, totalno odsustvo tolerancije ka tudjem pravu da ima drugačije mišljenje.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Lepo si to rekla Draga, nije bitna istina već da demantuju i verbalno pobede pa i po cenu najgore uvrede!

      Избриши
  7. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Obrisah svoj komentar, izvini, nekako mi štrčao, duži možda i od samog teksta.

      Избриши
  8. Nije mi nešto bitno ko je u pravu ona druga strana ili ja. Važnije mi je stvaramo li dijalogom nešto korisno i kvalitetno ili samo lečimo nečije frustracije, strah (pa i svoje) ili nerviramo sami sebe. Razlika je odmah jasna, pa se u ovo drugo više ne uključujem i izbegavam u širokom luku.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Olja i ja sam mislila na te agresivne rasprave gde niko nikog ne sluša(čita)već samo ispaljuje argumente i onda zaobilazim u širokom luku ili se povlačim ako sam učesnik!

      Избриши