субота, 14. октобар 2017.

Čovek sa šeširom

Kiša, ona jesenja, dosadna, dan je učinila težim. Sitne kapi, gotovo izmaglica, lepile su se na žuto lišće i već raskvašenu zemlju. Šešir je bio sve mokriji i tamniji. Više se nisu videle masne fleke od prstiju a braon boja se prelivala u crnu. Na obodu su se videle mrlje od žute zemlje. Jedan kamenčić se zavukao pod crnu traku. Žuta zemlja pomešana sa kamenjem presijavala se na kiši.

Zaboden u zemlju pored šešira iskrivio se štap. Boja mu se na mestima izlizala a lak spao. Iza njega šepurio se drveni krst, sjajan i nov. Preko belih plastičnih slova padao je mokar peškir i moglo se pročitati samo MIR....OVIĆ. Toliko na kraju ostane. Nekoliko slova imena i prezimena, šešir i štap. Ono što je vredno uzeće oni koji će se svađati oko imovine i koji će ponosno ispisati svoje ime na spomeniku.

Posle toliko godina su se razdvojili. Sada se plašio vetra više nego ikada. Oduvaće ga u šumu pored i zaplesti ga u trnje. Pocepaće ga. Biće to njegov kraj. Više nema ko da ga traži, da ga otrese o kolena i vrati na glavu. Sad zna kako je onoj glavi bez njega i ne ljuti se više što ga je nekoliko puta izgubio dok se pijan vraćao kući i što ga jednom ispustio u potok pa se izmokrio i spljoštio. Oprostio bi mu i što je puštao unuke da ga šutiraju i ubacuju loptu. Teška mu je ova žuta zemlja, navikao se na ono malo sede kose. I ova kiša mu je teška ali da bar ne duva vetar. Samo je pitanje trenutka kada će da ga prevrne i zakotrlja. A još bi da mu nešto oprosti....


.



уторак, 19. септембар 2017.

Slabi udarci jače bole

Taj jedan mali sitan udarac me potpuno izbacio iz ravnoteže, ta neizgovorena reč me nokautirala. Iza mene gomila udaraca rasutih po celom telu ali taj jedan slabašan, bio je dovoljan da me baci na pod. Bilo ih je nekoliko u nizu. Ti slabašni se tako zadaju. Jedan za drugim dok se ne poentira. Dok kolena ne dodirnu pod. 

Oni koji ih zadaju ne znaju da udare jače jer to nije njihov stil. Jaki udarci odmah bace na pod, glava na beton. Zadaju ih jaki ljudi, sigurni i samouvereni, oni koji poštuju protivnika. Ovi drugi vole da mrcvare, da udare pa da se sklone. Kriju se, takva im je priroda. Misliš da je greška. Nisam sigurna ni da li je to prvo i bio udarac. Drugi udarac već vraća u stvarnost ali nosi i pitanja. Zašto? Kako? Jesam li ja to izazvala? Treći je taj. Zavrti se tlo pod nogama. Noge koje su izdržale najjače udarce sada klecnuše. Nisam odmah pala, to je onaj trenutak kada me šok održa na nogama. Lelujam ali se držim. Pa zar sad da klekneš a sve si to izgurala? Zašto je sada drugačije? Zašto suze kada si obećala da nema više tih reči koje će da povrede? Zato što si poštovala, verovala, trudila se, ćutala da ne povrediš, pravila se da ne čuješ, da ne razumeš, da održiš, da sačuvaš... Greške,greške, greške.....

недеља, 20. август 2017.

Budimlijska avantura

Pogled sa naše terase
Neočekivana nagrada, portala Roditelj Srbija i Kluba Budimlija, ispunila je jednu želju koja je odavno bila spremna i čekala trenutak kada da se ostvari. A kada se tako iznenada ostvarila rešila sam da je malo nadogradim. Ovu nadogadnju nisam odmah saopštila mužu jer je on vozač i ta nadogradnja se najviše ticala njega i kilometraže. Zato sam je iskusno predložila pred sam put i naravno, pristao je. Naša nagrada bila je pansion u Klubu Budimlija a ja sam malo obogatila program i dodala posetu Tršiću, to nam je usput. Iz Budimlije nastavljamo putovanje ka etno selu Sunčana reka na Drini a usput da malo svratimo do Banje Koviljače. U povratku sa Drine je poseta Gučevu jer pogađate, i to nam je usput, samo 10 kilometara sa glavnog puta.

Naša odrednica Klub Budimlija nalazi se par kilometara od Tršića, a kako smo se tamo proveli pročitajte ovde. Mi smo uz pomoć navigacije lako pronašli ovo skriveno mesto. Ako nemate navigaciju tu su vredni seljaci koji su još sigurniji putokaz od GPS-a. Još na ulazu smo shvatili da je neko želeo da lepotu ovog sela podeli sa svetom a naročito sa decom.

Od Banje Koviljače do Drine

Kupatilo kralja Petra I Karađorđevića
Našu Budimlijsku avanturu smo nastavili ka novom cilju na reci Drini. Čim smo se popeli na brdo, shvatili smo da imamo divan pogled na Loznicu. Uživali smo u pogledu dok smo se spuštali ka Loznici a kada smo izašli iz grada, nastavili smo ka Banji Koviljači koja je na putu ka Bosni, nepunih pet kilometara posle Loznice. Bio je to tropski dan u Srbiji i svaki predah u hladu bio je spas. A gde bolje da se rashladimo nego u hladovini banjskog parka ispod planine Gučevo. Ovaj park je sačuvao svoj izgled i arhitekturu uprkos vremenu. Samo sam čekala da se pojave dame sa srpskog dvora u svojim haljinama sa čipkanim suncobranima i da pomislim da me je neko vratio na početak XX veka.
Banjski park

Banjski park se prostire na oko 40ha i drugi je po veličini u Srbiji. Centralni deo je fontana a okolo su smeštene vile Hercegovina i Dalmacija, čuveni Kursalon koji se trenutno renovira i parno kupatilo kralja Petra I Karađorđevića.

Legenda kaže da su karavani koji su prolazili obalom Drine, ostavili iznemoćalog konja pored izvora tople i smrdljive vode i nastavili put. U povratku su videli konja kako oporavljen pase i tako se uverili u lekovitost vode koja je zbog mirisa sumpora dugo nosila ime Smrdan banja. Baš zbog visokog sadržaja sumpora koristi se u lečenju reumatskih bolesti, problema sa kičmom i posle preloma kostiju. Prvi pisani izvori iz 1533. godine pokazuju da se narod lečio ovom vodom a kasnije su napravljene zgrade za smeštaj gostiju. Mnoge istorijske ličnosti su posećivale banju kao što su Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Karađorđe i mnogi drugi. Kralje Petar I Karađorđević 1908. godine uz svoju rezidenciju podiže i savremeno parno kupatilo.

Tršić

Tršić se nalazi devet kilometara pre Loznice. Nekoliko kilometara od skretanja sa puta Valjevo-Loznica dolazi se do mesta gde je vreme stalo. Svima koji se brinu da tako bude, želim da kažem da tako nastave  i sačuvaju biser srpske istorije.  Ovde je rođen Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) najveći reformator srpskog jezika i pravopisa. Od ulaska u kompleks počinje šetnja kroz vekove spske tradicije i istorije. Priroda je prelepa. Svaka kuća je muzej na prvom mestu svojim izgledom. Vodenice, abadžijske radnje, vajati, magaze, kačare....Pored puta kao putokazi stoje, na drvetu ispisane poslovice koje je Vuk sakupljao.

среда, 02. август 2017.

O palcu i lepoti

Svi ponekad čitamo one smešne statuse na facebooku. Duhoviti su i nasmeju me. Da li zato što se prepoznam u njima ili zato što prepoznam neke druge? Skoro pročitah jedan i umesto osmeha, potpuno drugačija osećanja.
Tek što mi zaigra osmeh, izbrisa ga munjevita misao. To je tačno, poražavajuće je ali je tačno. Palac je postao mnogo važan, krucijalan i za mnoge odlučujući faktor životnog uspeha. Da, palac. U ovom slučaju onaj na nozi. Kome je bitno lice, duša, pamet ako je palac ružan. Kako se neko drznuo da sa takvim palcem obuje sandale i sve sablazni svojom pojavom. To bi u čizmu trebalo okovati da ne plaši te lepe i savršene ljude okolo. Živimo u vremenu kada je kult lepote postavljen na najviše mesto. Nisu više bitne reči, misli, postupci.. Sada su bitni palčevi, nosevi, uši, nokti, obrve, trepavice.. Čovek je rasparčan i gleda se deo po deo, šnicla po šnicla. Ono što nas je izdvojilo od ostalih vrsta sada nije važno. Svedeni smo na nivo orhideje ili detlića. Um polako gubi bitku.
izvor: Wikipedia

среда, 19. јул 2017.

Priča iz čekaonice


Čekaonica puna pacijenata, nervoza polako narasta i čini da nas je u svakom trenutku sve više. Neki čekaju već više od sat vremena a imaju zakazan termin. Sistem zakazivanja u našem zdravstvenom sistemu nema puno smisla i logike. Kada zakažete pregled dobijete tačno vreme za vas ali ćete biti pregledani kada dođete na red. Taj vaš termin je samo odrednica za dan koji ćete izgubiti čekajući na zakazan pregled a često i bez ikakvih garancija da ćete pregled tada i obaviti. Ljudi cupkaju, uzdišu, broje nogom pločice, ispod oka se prebrojavaju. Doktor prekida preglede. Izlazi jer ima vizite, kolegijume, sastanke i šta ti ja znam šta više. Dobro zapamti gde ide, šta treba da radi i gde treba da se vrati. Za to vreme jedni ulaze jer imaju samo nešto da pitaju i naravno završe šta su naumili. Doktori i sestre da uvedu preko reda komšinice, tetke, strine. Treći jer znaju doktora lično pa on čim ih vidi, zagrli ih i uvede u ordinaciju.

Tenzija u čekaonici sve veća, neki su zauzeli niski start, samo čekaju da neko priđe vratima pa da se obruše na njega. Nadam se da nisu poneli neko oružje sa sobom. Samo jedan čovek sedi mirno na kraju hodnika i priča sa zemljakom na koga je slučajno naleteo. Mirnim i veselim glasom priča o svom selu ne gledajući ko prolazi i ulazi sa vezom ili bez veze. Nema telefon, novine, ni knjigu, nije namršten i ne gleda ispod obrva. Glas mu je energičan za nekog ko ima bar sedamdeset godina i naravno priča malo glasnije kao i svi ljudi koji žive na selu.
izvor: http://www.putokaz.me

Zanimljivije je slušati njega nego one što su ljuti na ceo svet. Priča on o svojoj Goliji a ja je vidim kako raste tu pred mojim očima i guta onu oronulu čekaonicu. Kaže, selo je na 1800 metara nadmorske visine pa se vidi sve do Berana a Nova Varoš kao da mu je na dlanu. Da nije Prokletija do mora bi se videlo. I kako sad tamo živi malo ljudi jer se još kao mladi razbežaše po Beogradu i Kragujevcu za fakultetskim diplomama i boljim životom a selo osta pusto. Za vreme Turaka bilo je naroda a sada kada su došla ova nova vremena ostali samo stari. A onda poče o siru i kajmaku i jagnjećem pečenju koje se ne može porediti sa onim ravničarskim. Ja sedim na tom njegovom brdu, gledam Crnu Goru kako izviruje u daljini dok mi miriše tek pečen hleb iz furune namazan kajmakom koji se topi.