петак, 23. новембар 2018.

Pečene jabuke punjene krem sirom

Zima je vreme za kuvano vino, medenjake, pečene jabuke, cimet...Ovaj recept je modernizovana verzija tufahija. Fil za jabuke je jedna verzija cheesecake. Tako je u jednom receptu spojeno tradicionalno i moderno.

Sastojci:
8  većih jabuka ( gala ili vaše omiljene)
300gr. krem sira ( koristila abc sir)
1/2 kisele pavlake
2 jaja
2/3 šolje (od 2dl) šećera
1 kašičica ekstrakta vanile

Prelivi:
100gr. speculaas keksa
cimet
100gr. maslaca
50gr. pečenih lešnika
4 kašike šećera
100ml. slatke pavlake

субота, 17. новембар 2018.

Držite li sve konce u rukama?

Ja sam pletilja.. Sve konce života držim u rukama, čvrsto, da ne ispustim. Krpim, sastavljam, vežem kraj sa krajem. Samo da ne bude rupa i poderotina. Ne vidim da su mi sa godinama ruke sve punije. Konci se zamrsili i boje se pomešale.. Do kraja svojih granica se trudim da ih raspetljam, da zakrpim rupe, da ispeglam.

Glatko i savršeno.

Niko mi nije rekao da savršeno ne postoji.


Tapšali su me i hvalili, pa mi i njihove konce gurali u ruke.. A ja? Gušila se u hrpi ali prihvatala. Svoje vreme trošila na njihove rupe i zakrpe.. Samo da bude celo i savršeno..Niko mi nije rekao da ne postoji savršeno..

Borila sam se da zakrpim, da spojiim, da ispeglam.. Zakrpa sve više i mojih i tuđih. Vire konci, sve hoće da se ospe. Ja ne dam.

Niko mi nije rekao da pustim.

петак, 31. август 2018.

O prvom razredu iz ugla jedne mame

Svog prvog razreda se sećam kroz nekoliko slika. Sećam se da sam jedva zaspala od uzbuđenja pred prvi školski dan. Sećam se učitelja koji je bio krupan čovek sa visokim zaliscima, puloverom koji je nosio čak i leti preko majice, i malim crnim kišobranom u ruci. U prvom razredu sam pala na školskim stepenicama i rasekla čelo baš kod slova "r", tako da su me flekice od krvi u svesci cele godine podsećale na taj pad. Sneg je bio veliki te zime pa smo se sankali na svakom velikom odmoru na nizbrdici pored sveštenikove kuće, bez skafandera i današnje protivzimske opreme. Rekla bih sa distance od preko trideset godina, sasvim običan i normalan prvi razred.


Sada sam doživela prvi razred na drugačiji način, kao majka prvaka, i to dva prvaka. Preživela je možda bolja reč. Mislim da se još nisam naspavala i odmorila od pelena i pasirane hrane a sat zvoni da ih spremam za školu. Taj prvi dan u školi je bio čudan i nisam ni probala da ga podelim na papiru, morala sam da ga u miru emotivno pregrmim. Ja sam od onih majki kojima je najlakše zaplakati. O tome sam pisala ovde dok smo bili još u vrtiću.

уторак, 12. јун 2018.

Jedan dan u Temišvaru

Trg ujedinjenja
Pri samom pomenu putovanja u Temišvar, svi su bili malo začuđeni. Rumunija se kod nas povezuje sa siromaštvom i po toj logici nema je na turističkim mapama. Ostaci te socijalističke Rumunije vide se odmah po prelasku granice na prelazu Vatin. Zgrade pored puta su svedoci teškog perioda kroz koji je prošla ova zemlja. Dok mi razledamo banatsku ravnicu koja se prostire sve do Temišvara, turistički vodič nas upoznaje sa nekim zanimljivostima o gradu i državi Rumuniji. Već tada shvatam da je ipak jedan vrlo zanimljiv izlet pred nama. 
Zgrada Eparhije temišvarske


Temišvar je grad sa 400.000 stanovnika i vrlo zanimljivom istorijom koja se vidi na svakom korak. Teška vremena su iza njih i oni sada grabe napred. Kroz grad protiče Begej ali ime ipak nosi po Tamišu koji protiče nedaleko od grada. Tamiš je nekad proticao kroz grad ali je zbog poplava vremenom promenjen tok i sada centar grada krasi Begej. Obala je uređena i celom dužinom kroz centar su šetališta i parkovi. Parkovi su obeležje grada kao i arhitektura iz doba vladavine Habzburške monarhije zbog čega ga još zovu i Mali Beč.

понедељак, 28. мај 2018.

Lagana voćna torta sa jagodama



Kada stignu jagode i pijace počnu da mirišu na njih, samo čekam priliku da smislim neki brz recept za tortu. Ovaj recept je nastao kao kombinacija mojih omiljenih slatkiša: piškota i puslica.
Kada im se pridruže i jagode, nastaje prava sočna čarolija. I zato dok još ima jagoda, obradujte čulo ukusa ovom poslasticom.



Sastojci:

2 pakovanja piškota ili jedno veliko (u Maxiju imaju Premia piškote sa kakaom i deluju dekorativno)
0,75l. mleka
200gr.šećera
2 pudinga od vanila
200gr. maslaca
0,2l. slatke pavlake
1 kisela pavlaka
100gr. šećera u prahu
1kg. jagoda
200gr. gotovih puslica

понедељак, 07. мај 2018.

Pravite li rang-listu prijatelja?


Svako od nas ima omiljene pesme, filmove, knjige, serije i tako pravi rang-liste omiljenog ovog i onog. Jedna od najvažnijih rang-listi je lista ljudi koji nas okružuju. Ne mislim na porodicu već na one koji su sami izabrali da budu deo našeg života. Kada malo prevrnemo po sećanju shvatimo koliko je ljudi do sada bilo ili je još uvek deo našeg života. Svako od njih ima drugačiju ulogu i značaj u našem životu. Nesvesno ih poredimo praveći nezvaničnu rang-listu. Ta naša lista se stalno menja. Za neke smo mislili da ćemo biti prijatelji za ceo život a sada ne znamo ni gde su, ni šta rade. Neki su tu od kada znamo za sebe, od detinjstva, vrtića, čvrsto se drže i ne daju svoje mesto drugome.

Zašto je to tako? Koliko imamo takvih prijatelja? Malo. A kako znamo da li je nešto malo ili mnogo? Malo je ako nam treba još.. Ali ako su to pravi prijatelji oni popunjavaju ceo naš životni prostor, ceo svemir. Onda nema praznine i nije ih malo već je dovoljno. Tako na njih i gledajte, kao na delić u slagalici. Jer su vas oni složili u jedinstvenu celinu drugačiju od svih drugih, neponovljivu i jedinstvenu. Budite im zahvalni što se tako grčevito drže na vašoj listi i opstaju u svim okolnostima i promenama. Kako da im pokažete zahvalnost? Tako što ćete i vi opstajati godinama na njihovoj rang- listi.

субота, 24. март 2018.

Kada je vreme da prikočiš?

U razgovoru sa  prijateljicom nabrajam joj kako sam stalno u nekim obavezama, zvanično ne radim, ali me posao oko troje dece i organizacije svih svakodnevnih obaveza ostavlja bez malo slobodnog vremena za sebe. Umorna i pod stresom divim se svim majkama koje pored toga još jure na posao od 9 do 5. A ona, kao prava prijateljica, pita me potpuno očekivano mojoj kuknjavi: Kada si poslednji put bila rasterećana?
Gledam ja nju malo čudnjikavo a ona da mi pomogne nastavi: Znaš onaj trenutak kad ne misliš ni o čemu? Kad se osećaš rasterećeno i lagano kao da bi mogla da poletiš?
Što ona više objašnjava meni knedla sve veća u grlu. Kolutam očima i razmišljam ali nema nikakve slike. Prazno sve. Ničega se ne sećam. Malo mi već postaje čudno da ne mogu da se setim ipak je rano za demenciju.  Ona njenim blaženim tonom nastavlja: Seti se kad si bila bezbrižna, neki trenutak, neka slika....
Zabagovala sam. Mislim se, ako nastavi dobiću napad panike. Ali kao spas bljesnu slika. Egipat.
Bendžamin

Oktobar u Egiptu je prelep. Dani topli ali prijatno topli. Nije zagušljivo ni sparno. Takve večeri nisam osetila na drugim morima. Kao da ti topao vazduh mazi kožu. Ja na ležaljci pod bendžaminom, do tada nisam znala da taj benžamin može biti pravo drvo, u kupaćem kostimu. Deset kilograma mršavija, mačka bre, a mislila sam kako sam debela.. Gledam u more, toplo kao ni jedno i prozirno do zrna peska. Miris soli, parče neba i ništa više. Mislim se, to je taj moj trenutak potpune opuštenosti! Egipat! Eto je slika! Sad pokušavam da se setim kad je to bilo. Pa da 2007. godine!

E sad me lupi novi šamar! 10 godina je prošlo od tada a ja se ne sećam nijednog trenutka opuštentenosti u tih 10 godina. Da li je moguće da sam više od deset godina bila pod stresom i u grču? Opterećena i napeta? Moguće ali zabrinjavajuće.