недеља, 17. децембар 2017.

Kako da promenite adresu u elektronskoj zdravstvenoj knjižici u samo 6 koraka

Kada je počela zamena papirnih zdravstvenih knjižica elektronskim, pomislila sam da ćemo konačno smanjiti odlaske do Fonda zdravstvenog osiguranja. Počelo je haosom i redovima u nedogled. Ljudi su bili besni i razočarani lošom organizacijom. Iskoristila sam mogućnost da elektronskim putem podnesem zahtev i da mi elektronsku knjižicu dostave na kućnu adresu. Kad god je neka promena, prvo počne negodovanje i traženje mana. Rekoh sebi da ipak treba dati šansu pa da bar ovim korakom kročimo u društvo civilizovanih zemalja.

Prvi znak da to neće ići baš kako sam ja optimistično verovala, bio je kada je posle nekoliko meseci umesto poštara, moju knjižicu na kućnu adresu doneo suprug, jer sam preko njega bila osigurana. Knjižica je dostavljena poslodavcu mog supruga. Mislim, dobih je na kućnu adresu, zar je važno ko je doneo?

Drugi znak bio je kada je sestra u domu zdravlja zalepila papirić sa brojem kartona na elektronsku knjižicu. Ni to mi nije bilo dovoljno, jer sam odlučila da dam šansu novom sistemu.

Onda smo odlučili da porodično promenimo prebivalište što je opet značilo promenu svih dokumenata. Kada smo u MUP-u završili promenu adrese, na red je došla promena i u elektronskim zdravstvenim knjižicama. Naivno pomislih da je to samo nekoliko klikova i gotova stvar. A priča kreće ovako:

Korak 1


Svratim ja do šaltera Fonda da se raspitam šta je potrebno za promenu adresa i posle kraćih konsultacija između zaposlenih, dobih odgovor da donesem očitane lične karte (valjda štede papir pa neće oni da ih štampaju) za nas i papire iz MUP-a sa novom adresom za decu.

Korak 2


Spakujem sve papire i elektronske knjižice u fasciklu i pravac šalter. Primi me jedna gospođa ali kad vide koliko članova porodice ima, prosledi me kod koleginice, jer će da potraje. Koleginica pokupi gomilu hartije i poče da kucka...kucka...kucka. Nešto to traje a ona poče da se primiče pa odmiče od ekrana, prevrće listove, nešto zagleda. Vidim ja, eto nekog problema. Pozva ona stariju koleginicu da se konsultuje. Zajedno se one izbečiše u ekran, ponovo kliktaše i onda iskusnija koleginica onako pobedonosno izjavi
-Pa ovo neće moći...
-Morate da uradite promenu tamo gde ste prijavljeni jer u sistemu ima taj sistemski datum 13. avgust 2013. godine i mi to, zbog tog datuma ne možemo da menjamo, već mora onaj ko je uneo taj datum u Centralni registar a to je Beograd.
Kakav sistemski datum kada suprug petnaest godina radi kod istog poslodavca, kakav registar..Ne znam da li su mi veće oči ili uši...
- Šta mi konkretno treba da uradimo - skratih ja ovaj monolog.
- Znam da je to komplikovano i da se tamo čeka ali morate otići u našu filijalu u Beogradu da oni izvrše promenu a posle možemo mi da nastavimo...Jer da ste se vi preselili iz jedne ulice u drugu, mi bi mogli da uradimo promenu.
Da sam juče umrla ne bih znala da se menja adresa u zdravstvenoj knjižici ako se preseliš u drugu ulicu. Dobro je što se nismo preselili u Trgovište, mislim se, ala bi se klackali do Beograda.
-Da li idemo u filijalu po mestu stanovanja ili sedištu poslodavca?- da skratim šetkanje po Beogradu bar ako mogu.
-Tamo gde je sedište poslodavca.
Spakujem sve one hartije i knjižice u fasciklu pa kući.
Pričam suprugu a on misli da sam prolupala. Reši on da pribegne srpskom kvisku tj. vezi.

четвртак, 30. новембар 2017.

Posna pita sa ribancem i semenkama

Ovaj recept sam smislila tako što sam čitala recept za pitu sa kupusom od drage Nate sa bloga Coolinarija. U tom trenutku mi dođe ideja da kupus zamenim ribancem i dodam semenke koje sipam u sve. Tako nastade divna, posna hrskava pita. A sada recept na svetlo dana.

Sastojci:
500gr kora za pitu
1kg kupusa ribanca
ulje za dinstanje kupusa
malo bibera
so
2 kašike semenki lana
5 kaška semenki suncokreta sirovog
5 kašika semenki golice( bundeve) sirove
2,5 dl kisele vode
0,5 dl ulja
4 kašike griza
pola kašičice praška za pecivo

уторак, 31. октобар 2017.

Sakupljate li sličice sa svojom decom?


Danas sam sa sinom lepila sličice u ne znam koji po redu album. Svaki put kada počnemo da lepimo sličice i otvaramo kesice ja osetim talas sreće i zadovljstva. Priznajem, radujem se sakupljanju sličica više od moje dece. Sa svakim okretanjem stranice i traženjem broja, mene sećanja prebace u osamdeset i neku godinu. Sneg napadao do drvenog prozora a ja svaki čas provirujem da vidim da li dolazi tata. Polako pada mrak. Dolazi tata i donosi nove kesice sličica. Kakva je to radost bila?!Ne sećam se zašto je nestalo struje ali se sećam kako pri svetlosti sveće lepimo sličice svi zajedno u crveni album sa velikom slikom Tarzana na koricama. Taj osećaj se vrati sa svakim albumom koji popunjavam sa svojom decom. 

Nauka ima vrlo pozitivno mišljenje o ovom hobiju, možda po malo i zaboravljenom. Sakupljanje sličica već kod male dece podstiče razvoj memorije i fine motorike. Kod malo starije dece je sjajan izvor učenja. Mnoge mame se mršte pri samom pomenu reči fudbal ali albumi sa fudbalerima su genijalna stvar za vašu decu. Sada će mnoge tate da se obraduju a nisu ni svesni kakve sve to mogućnosti otvara za te male sunđeraste mozgove koji upijaju svaku čijenicu, za nas možda nebitnu. 

среда, 25. октобар 2017.

Brauni (Brownie)


                                                                                                                                                                   
Brauni je pravo rešenje kada ste tužni, kada imate nenajvljene goste, kada niste na dijeti a pored svega obožavate čokoladu. Njegova tajna je u sočnosti i mekoći. Ja volim  ponekad malo da menjam recepte, pa sam ovaj obogatila višnjama. Greh nije greh ako se ne spoje višnje i čokolada. Za mene je to dobitna kombinacija kada su slatkiši u pitanju. U originalnom receptu nema višanja pa vi možete napraviti neku drugu grešnu kombinaciju a u komentaru mi pošaljite vašu grešnu ideju. 





Sastojci:
3 jaja
200+100gr čokolade
160gr putera
5 kašika šećera
3 kašike brašna
1/2 praška za pecivo
višnje (smrznute)

субота, 14. октобар 2017.

Čovek sa šeširom

Kiša, ona jesenja, dosadna, dan je učinila težim. Sitne kapi, gotovo izmaglica, lepile su se na žuto lišće i već raskvašenu zemlju. Šešir je bio sve mokriji i tamniji. Više se nisu videle masne fleke od prstiju a braon boja se prelivala u crnu. Na obodu su se videle mrlje od žute zemlje. Jedan kamenčić se zavukao pod crnu traku. Žuta zemlja pomešana sa kamenjem presijavala se na kiši.

Zaboden u zemlju pored šešira iskrivio se štap. Boja mu se na mestima izlizala a lak spao. Iza njega šepurio se drveni krst, sjajan i nov. Preko belih plastičnih slova padao je mokar peškir i moglo se pročitati samo MIR....OVIĆ. Toliko na kraju ostane. Nekoliko slova imena i prezimena, šešir i štap. Ono što je vredno uzeće oni koji će se svađati oko imovine i koji će ponosno ispisati svoje ime na spomeniku.

Posle toliko godina su se razdvojili. Sada se plašio vetra više nego ikada. Oduvaće ga u šumu pored i zaplesti ga u trnje. Pocepaće ga. Biće to njegov kraj. Više nema ko da ga traži, da ga otrese o kolena i vrati na glavu. Sad zna kako je onoj glavi bez njega i ne ljuti se više što ga je nekoliko puta izgubio dok se pijan vraćao kući i što ga jednom ispustio u potok pa se izmokrio i spljoštio. Oprostio bi mu i što je puštao unuke da ga šutiraju i ubacuju loptu. Teška mu je ova žuta zemlja, navikao se na ono malo sede kose. I ova kiša mu je teška ali da bar ne duva vetar. Samo je pitanje trenutka kada će da ga prevrne i zakotrlja. A još bi da mu nešto oprosti....


.



уторак, 19. септембар 2017.

Slabi udarci jače bole

Taj jedan mali sitan udarac me potpuno izbacio iz ravnoteže, ta neizgovorena reč me nokautirala. Iza mene gomila udaraca rasutih po celom telu ali taj jedan slabašan, bio je dovoljan da me baci na pod. Bilo ih je nekoliko u nizu. Ti slabašni se tako zadaju. Jedan za drugim dok se ne poentira. Dok kolena ne dodirnu pod. 

Oni koji ih zadaju ne znaju da udare jače jer to nije njihov stil. Jaki udarci odmah bace na pod, glava na beton. Zadaju ih jaki ljudi, sigurni i samouvereni, oni koji poštuju protivnika. Ovi drugi vole da mrcvare, da udare pa da se sklone. Kriju se, takva im je priroda. Misliš da je greška. Nisam sigurna ni da li je to prvo i bio udarac. Drugi udarac već vraća u stvarnost ali nosi i pitanja. Zašto? Kako? Jesam li ja to izazvala? Treći je taj. Zavrti se tlo pod nogama. Noge koje su izdržale najjače udarce sada klecnuše. Nisam odmah pala, to je onaj trenutak kada me šok održa na nogama. Lelujam ali se držim. Pa zar sad da klekneš a sve si to izgurala? Zašto je sada drugačije? Zašto suze kada si obećala da nema više tih reči koje će da povrede? Zato što si poštovala, verovala, trudila se, ćutala da ne povrediš, pravila se da ne čuješ, da ne razumeš, da održiš, da sačuvaš... Greške,greške, greške.....

недеља, 20. август 2017.

Budimlijska avantura

Pogled sa naše terase
Neočekivana nagrada, portala Roditelj Srbija i Kluba Budimlija, ispunila je jednu želju koja je odavno bila spremna i čekala trenutak kada da se ostvari. A kada se tako iznenada ostvarila rešila sam da je malo nadogradim. Ovu nadogadnju nisam odmah saopštila mužu jer je on vozač i ta nadogradnja se najviše ticala njega i kilometraže. Zato sam je iskusno predložila pred sam put i naravno, pristao je. Naša nagrada bila je pansion u Klubu Budimlija a ja sam malo obogatila program i dodala posetu Tršiću, to nam je usput. Iz Budimlije nastavljamo putovanje ka etno selu Sunčana reka na Drini a usput da malo svratimo do Banje Koviljače. U povratku sa Drine je poseta Gučevu jer pogađate, i to nam je usput, samo 10 kilometara sa glavnog puta.

Naša odrednica Klub Budimlija nalazi se par kilometara od Tršića, a kako smo se tamo proveli pročitajte ovde. Mi smo uz pomoć navigacije lako pronašli ovo skriveno mesto. Ako nemate navigaciju tu su vredni seljaci koji su još sigurniji putokaz od GPS-a. Još na ulazu smo shvatili da je neko želeo da lepotu ovog sela podeli sa svetom a naročito sa decom.