четвртак, 01. јун 2017.

Džemper od tuge

I  dođe dan kada ništa nema smisla. Dođe a da ga i ne zoveš. Ušunja se pred zoru i grebe ispod jastuka da ga pustiš u svoj svet. Uporan je. Uđe kao nezvan gost i voli da ostane danima. Čudan gost, ne traži ništa, tera te da gledaš u jednu tačku dok ne ugledaš bezdan. Gleda me u oči i ne progovara a u glavi mi ključa vrelo misli. Izviru na sve strane a ja nikako ne mogu da ih sakupim. Smisao odmah pobegne i krije se dok on ne ode. Čini se da nema svrhe postojati.

Sedim, prebiram po mislima teške reči, one koje zovu suštinskim pitanjima, tražim odgovore ali se samo vrtim u krug. Gde sam to zaglavila? Na sredini puta između nigde i negde. Nemam rešenje, iza svakog ugla vidim samo slepu ulicu. Ćošak ponovo. Kako da se pokrenem, da izađem iz kože koja steže i guši, iz svoje kože. Da vrištim, da kukam, da molim. Možda će neko čuti, možda će pomoći, možda će proći. Da čekam. Možda. Dan crnji od noći a misli teže od olova. Jurim smisao, zgrabim ga za ćošak, stegnem da ga ne ispustim, privučem a on se raspadne u pepeo i nestane.

On sedi u uglu, gleda, ćuti i čeka. Sladi se mojom mukom. Misli mi beže. One lagane samo odlepršaju a one teške padnu na dno, zalepe se, sabiju, ne daju novim da se probiju.



Opet sam na početku, ali ne znam kako da počnem. Samo se drži početka jer kraj dolazi sam a početak moraš da nađeš. Samo se drži početka jer dan ima početak a noć dolazi na kraju. Nije ovo najgore, živela si gore dane, teže misli, suze nepresušne, toliko da i sad osetiš mokar trag na obrazu, svrbi i peče. Preživela si, sklonila tugu, izbrisala suze i krenula dalje. Ako nema početka, izmisli ga i kreni. Neka ga neka sedi, ali će ostati gladan. Ne dam misli moje. Ne volim nezvane goste.

Počeću iz tuge, iz besmisla dana. Igla preko igle, petlja do petlje i pletem sebi drugačiji život. Ovaj dan ću da oparam kao i druge najgore a na njihovo mesto neka dođe najlepša šara i samo pleti. Pleti nove dane, umetni nove želje, složi  nove mogućnosti. Neka samo poneki skriveni končić podseti na trenutke slabosti i nemoći, kada si posustala, zaplela se i zastala. Oboj život kao najlepši džemper, šaren i topao, koji miriše na detinjstvo, snove i beskrajne mogućnosti.

Ustaje i odlazi, bez reči. Nemamo više o čemu da pričamo. Neće više svraćati. Na jastuku mekani džemper  budućeg života golica me po obrazu. Sanjam i smejem se. Nestaju vrata na koja je ušao a svetlost mi prolazi kroz kapke. Jutro.

Follow my blog with Bloglovin

14 коментара:

  1. Nežno i lepo.
    Što volim kad nekome mogu da kažem: Sve si bolja, draga :)

    ОдговориИзбриши
  2. Brinem se zbog pozadine ovih tvojih dubina... poznato mi je to tužno ćoše duše. Al samo nek se nazire svetlo! Emotivno ti lepo stoji Nedo. Piši nam tako!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Svako od nas ima to tužno ćoše samo je bitno da se tamo ne zadrži predugo!

      Избриши
  3. Mislim, ti totalno iznenađuješ. Sutra pesmu da napišeš (a poetična jesi) ne bih se nimalo iznenadila!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nemoj da me izazivaš :). Nisam baš toliko poetična ali eto imam i takvih momenata!

      Избриши
  4. Draga, sjajno! Stvarno sve više otvaraš svoju umetničku dušu i sve se lepši i lepši redovi izlivaju iz tebe. Bravo! <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala za ovu umetničku dušu! Imam je tako neke svoje trenutke, pa šokiram sve oko sebe.

      Избриши
  5. Nedo, jednom rečju, oduševila si me skroz... Bravo!!!

    ОдговориИзбриши
  6. Одговори
    1. Sanja, drago mi je ako ti se dopalo i ako ti kažeš onda je to veeeliki kompliment.

      Избриши
  7. Kad pročitam priču za koju pomislim mogla sam i ja, a nisam, a znam da nisam mogla jer je deo nečijeg senzibiliteta, ja se samo naklonim... :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne znam šta bih mogla da odgovorim na ovo. Dirnule su me tvoje reči.

      Избриши