Sakupljate li sličice sa svojom decom?

Danas sam sa sinom lepila sličice u ne znam koji po redu album. Svaki put kada počnemo da lepimo sličice i otvaramo kesice ja osetim talas sreće i zadovljstva. Priznajem, radujem se sakupljanju sličica više od moje dece. Sa svakim okretanjem stranice i traženjem broja, mene sećanja prebace u osamdeset i neku godinu. Sneg napadao do drvenog prozora a ja svaki čas provirujem da vidim da li dolazi tata. Polako pada mrak. Dolazi tata i donosi nove kesice sličica. Kakva je to radost bila?!Ne sećam se zašto je nestalo struje ali se sećam kako pri svetlosti sveće lepimo sličice svi zajedno u crveni album sa velikom slikom Tarzana na koricama. Taj osećaj se vrati sa svakim albumom koji popunjavam sa svojom decom. 

Nauka ima vrlo pozitivno mišljenje o ovom hobiju, možda po malo i zaboravljenom. Sakupljanje sličica već kod male dece podstiče razvoj memorije i fine motorike. Kod malo starije dece je sjajan izvor učenja. Mnoge mame se mršte pri samom pomenu reči fudbal ali albumi sa fudbalerima su genijalna stvar za vašu decu. Sada će mnoge tate da se obraduju a nisu ni svesni kakve sve to mogućnosti otvara za te male sunđeraste mozgove koji upijaju svaku čijenicu, za nas možda nebitnu. 

Brauni (Brownie)

                                                                                                                                                                   

Brauni je pravo rešenje kada ste tužni, kada imate nenajvljene goste, kada niste na dijeti a pored svega obožavate čokoladu. Njegova tajna je u sočnosti i mekoći. Ja volim  ponekad malo da menjam recepte, pa sam ovaj obogatila višnjama. Greh nije greh ako se ne spoje višnje i čokolada. Za mene je to dobitna kombinacija kada su slatkiši u pitanju. U originalnom receptu nema višanja pa vi možete napraviti neku drugu grešnu kombinaciju a u komentaru mi pošaljite vašu grešnu ideju. 

Sastojci:
3 jaja
200+100gr čokolade
160gr putera
5 kašika šećera
3 kašike brašna
1/2 praška za pecivo
višnje (smrznute)

Čovek sa šeširom

Kiša, ona jesenja, dosadna, dan je učinila težim. Sitne kapi, gotovo izmaglica, lepile su se na žuto lišće i već raskvašenu zemlju. Šešir je bio sve mokriji i tamniji. Više se nisu videle masne fleke od prstiju a braon boja se prelivala u crnu. Na obodu su se videle mrlje od žute zemlje. Jedan kamenčić se zavukao pod crnu traku. Žuta zemlja pomešana sa kamenjem presijavala se na kiši.

Zaboden u zemlju pored šešira iskrivio se štap. Boja mu se na mestima izlizala a lak spao. Iza njega šepurio se drveni krst, sjajan i nov. Preko belih plastičnih slova padao je mokar peškir i moglo se pročitati samo MIR....OVIĆ. Toliko na kraju ostane. Nekoliko slova imena i prezimena, šešir i štap. Ono što je vredno uzeće oni koji će se svađati oko imovine i koji će ponosno ispisati svoje ime na spomeniku.

Posle toliko godina su se razdvojili. Sada se plašio vetra više nego ikada. Oduvaće ga u šumu pored i zaplesti ga u trnje. Pocepaće ga. Biće to njegov kraj. Više nema ko da ga traži, da ga otrese o kolena i vrati na glavu. Sad zna kako je onoj glavi bez njega i ne ljuti se više što ga je nekoliko puta izgubio dok se pijan vraćao kući i što ga jednom ispustio u potok pa se izmokrio i spljoštio. Oprostio bi mu i što je puštao unuke da ga šutiraju i ubacuju loptu. Teška mu je ova žuta zemlja, navikao se na ono malo sede kose. I ova kiša mu je teška ali da bar ne duva vetar. Samo je pitanje trenutka kada će da ga prevrne i zakotrlja. A još bi da mu nešto oprosti....

.