Vreme je za sladoled

Volim da probam razne recepte ali se poslednjih šest godina odlučujem za one koji su brzi i jednostavni. Tri su razloga za ovakav moj stav. Na prvi zvuk miksera njih troje doleću sa svih strana i sipaju šta im se nađe pri ruci. Nekoliko pokušaja završilo je u kanti i doneta je sledeća odluka. Ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži. Obožavam ja torte sa puno korica i filova ali mi se sve više dopadaju ove novokomponovane za "savremene" domaćice. Hvala izumitelju Cheese cake-a, to je za sada naš krajnji domet.  Takav je i naš recept za sladoled.

Sastojci:

200g šlaga
4 dl hladnog mleka
1 kisela pavlaka
3 kašike prah šećera

Mame plaču i kada su srećne...

Baš ovih dana pre sedam godina, sedela sam u jednoj ordinaciji. Junski letnji dan se polako pretvarao u olujno veče. Doktor je pogrešno upisao termin i sada smo ga čekali. Posle dve nedelje nadanja i verovanja ovih dvadeset minuta bilo je kao godina. Misli lete, noga skakuće sama a ruka se znoji u njegovoj ruci. Kiša počinje da pada, vetar savija drveće. Doktor utrčava u ordinaciju. Samo da se prekine čekanje i te lude misli zvane šta ako...

Pričam brzo sve što se dešavalo na prethodnom pregledu i za ove dve preduge nedelje jer sam prvi put kod njega. Gledam ga i pokušavam da odgonetnem po izrazu lica šta će reći. On ćuti i gleda u ekran.

-Dobro, sve je to u redu, niste baš morali tako da se pazite ali možda je bolje jer to je ipak blizanačka trudnoća.
Ja ustajem, sedam na krevet.  Suze mi same teku.
- Niste znali da su blizanci? Kolega vam nije rekao prošli put?
Suze ne staju. Smejem se i plačem. Ušla sam sa strahom da neće biti ničeg na ekranu a sada....
-Evo pogledajte, dve tačkice na ekranu! Vidite?!

Moje dve tačkice. Trenutak kada se sve preokrenulo u našim životima. Mužu sam nekoliko puta morala da ponovim ali je to doprlo do njega tek kada je doktor potvrdio.

Danas su naše tačkice završile predškolsko. U septembru će u prvi razred. I danas su suze tekle kao ono veče u ordinaciji. Jedan divan period njihovog života se završio. Sa vaspitačicama i drugarima se rastaju. Oni me gledaju zbunjeno. Zašto ja plačem zbog njihovog rastanka? Dobro je što nisu videli da sam plakala na prvoj priredbi u vrtiću dok su recitovali. A i na završnoj.

Pomislih kako ću sada odgovoriti na njihova nezgodna pitanja o rastanku a da se ne zarozam u suzama ali njihovo prvo pitanje je bilo, da li ih vodim da kupe igračke? Njihov emotivni mehanizam drugačije kuca od mog. Mame imaju poseban mehanizam koji je uvek podešen na plakanje. Kada oni prohodaju, progovore, nacrtaju čiča glišu, nauče pesmicu, dobiju temperaturu, zakopčaju dugme, pogode koš, raseku koleno, nađu simpatiju, mame to otplaču. Ne znam da li je neka majka pronašla dugme za resetovanje? Meni bi to dugme puno pomoglo jer će u budućnosti moje suze biti blam za njih a to je opet razlog za plakanje.

Znam da je svaki njihov novi korak, korak dalje od mene. Kidaju se polako niti naše veze i oni su svakim danom nezavisniji. Umetnost roditeljstva je znati da pustiš dete da ode da bi mogao da izgradi sebe. Ja ću samo da otplačem svako kidanje te nevidljive niti jer majke plaču i kada su srećne, i ponosne.

Džemper od tuge

I  dođe dan kada ništa nema smisla. Dođe a da ga i ne zoveš. Ušunja se pred zoru i grebe ispod jastuka da ga pustiš u svoj svet. Uporan je. Uđe kao nezvan gost i voli da ostane danima. Čudan gost, ne traži ništa, tera te da gledaš u jednu tačku dok ne ugledaš bezdan. Gleda me u oči i ne progovara a u glavi mi ključa vrelo misli. Izviru na sve strane a ja nikako ne mogu da ih sakupim. Smisao odmah pobegne i krije se dok on ne ode. Čini se da nema svrhe postojati.

Sedim, prebiram po mislima teške reči, one koje zovu suštinskim pitanjima, tražim odgovore ali se samo vrtim u krug. Gde sam to zaglavila? Na sredini puta između nigde i negde. Nemam rešenje, iza svakog ugla vidim samo slepu ulicu. Ćošak ponovo. Kako da se pokrenem, da izađem iz kože koja steže i guši, iz svoje kože. Da vrištim, da kukam, da molim. Možda će neko čuti, možda će pomoći, možda će proći. Da čekam. Možda. Dan crnji od noći a misli teže od olova. Jurim smisao, zgrabim ga za ćošak, stegnem da ga ne ispustim, privučem a on se raspadne u pepeo i nestane.

On sedi u uglu, gleda, ćuti i čeka. Sladi se mojom mukom. Misli mi beže. One lagane samo odlepršaju a one teške padnu na dno, zalepe se, sabiju, ne daju novim da se probiju.