четвртак, 13. април 2017.

Dve krajnosti realnosti

Danas je bio neki čudan dan. Početak nije obećavao. Ličilo je na jedan od onih, običnih dana. U vrtiću je organizovana radionica farbanja jaja. Farbalo se sve, prsti, jaja, dukserice, lice ali to je umetnička sloboda trogodišnjaka. Posle toga sam trebala da završim neke dosadne majčinsko-domaćicine obaveze. Znate da domaćice nemaju neke posebne obaveze one samo malo vole da se prenemažu. Tako me put navede pored Sava centra. Onog na Novom Beogradu, to moram da naglasim zbog budućih događaja. Naš Beograd, milionski glavni grad, urban, moderan..... bla, bla.... Zašto kažem bla bla, zato što grad čine ljudi a evo kakvi sve mogu da se sretnu.

Lagano šetam pored auto-puta uređenom stazom, procvetalo zelenilo, trava pokošena, prohladan vetar duva. Ispred mene jedna starija gospođa polako hoda. I najednom skreće ka žbunu koji nas deli od autoputa što vodi u Evropsku uniju. Pomislih da joj je loše i da hoće da povraća. Nagnula je glavu napred i skoro je gurnula u žbun ali....Ona skide svoje pantalone i poče da vrši fiziološku potrebu na očigled nas prolaznika. Pri tome je lice uredno sakrila ali nas je častila svojom pozadinom u krupnom planu. Kakav šok! Okretoh glavu a i drugi ljudi koji su prolazili  pored mene. Čuđenje je blaga reč. Pomislih, možda je zbog bolesti to morala hitno da obavi ali na takav način?! Bez stida, pred svima! Dok sam čekala na semaforu da pređem ulicu, ugledah tu gospođu kako hramajući prelazi bulevar gde njoj odgovara. Na stajalištu je malo bolje osmotrih. Deluje jako pedantno i uredno, kosa ofarbana, nokti nalakirani, odeća ispeglana. Počeh da sumnjam u sopstvene oči jer nikako da spojim finu gospođu sa pomenutom radnjom. E to su vam te predrasude koje čuče u nama, u meni.

A baš sam mislila kako će biti jedan običan dan.

Posle odoh na još jednu vrtićku radionicu za predškolce. Tu je već tema ozbiljnija, pravili smo aroma terapi jastučiće. Miris lavande ponovo uspostavi ravnotežu u ovom danu. Ali ne lezi vraže... Popodne odoh malo na facebook da razbistrim misli a tamo opet problem, polemike i rasprave. Uvodi se neka vrsta seksualnog obrazovanja u vrtiće i škole.


Ono mesto gde ja zastadoh su vrtići. Kažu da se sa uvodom u ovaj predmet kreće od 3 godine. Šta jedno trogodišnje dete može da nauči iz ove oblasti? Kako će mu to biti objašnjeno i ko će da mu objasni?  Postoji ovde jedan vrlo detaljan tekst sa citatima iz pomenutog priručnika gde možete pročitati o čemu će nam deca učiti. Mnogo je tu spornih detalja. Za stariju decu je vrlo detaljno i eksplicitno objašnjeno. Ovaj priručnik je nastao radi prevencije i smanjenja zlostavljanja dece. A šta ćemo sa decom koja rastu u normalnoj sredini bez nasilja?

Da li se država meša u način odgajanja deteta i nameće obrazac za koji ona misli da je jedini ispravan? Država nema ruke da piše priručnike već to rade neki ljudi. Ko je njih izabrao i ko je procenio da su oni baš smislili najbolji način edukacije mog trogodišnjeg deteta? Da li će oni, kada moje dete nacrta da voli da mu poljubim guzu na toj njihovoj probnoj slici, reći da sam ja nepodoban roditelj i na kraju opasan po svoje dete? Da li je to put u Evropsku uniju? Da li će i ovde država kao i kod vakcinacije da roditeljima nametne obavezu, sankciju, ali bez preuzimanja odgovornosti za neželjene posledice?

Ova tema je jako ozbiljna jer oblikuje buduće generacije pa i narod jedne države i kao takva zaslužuje jednu ozbiljnu studiju u koju bi bili uključeni stručnjaci iz različitih oblasti a ne da se progura ovako tajno i na mala vrata. Ali shodno pomenutom priručniku koji ukazuje na negativnosti u našoj tradiciji kao što je da su deca nekad morala dugo da pešače do škole, a ja sam jedna od te jadne i namučene dece, možda nemam pravo da razmišljam o ovoj temi zbog post traumatskog sindroma.

Sad se pitate šta će ove dve slike realnosti u jednoj priči?! Obe su poražavajuće i govore o našoj stvarnosti i kako se odnosimo prema svetu oko nas, dok pokušavamo da se uguramo u neki drugi bolji svet, stvarajući lažnu sliku i krijući pravo lice.

A ličilo je da će biti jedan običan dan....


7 коментара:

  1. Није ми добро после овог твог текста! Обе приче су страшне, просто сам запањена!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja sam bila, od prve do večeri a od druge, još traje kako se tema detaljnije razrađuje!

      Избриши
    2. Срећом, не пратим разраду теме, цикнула бих за два дана, мајке ми!

      Избриши
  2. Kad dan samo tako počne... dobro neki kažu da bi onda bilo najbolje ostati u krevetu (kad bi se moglo ;) ).
    Mišljenja sam da ne završi ništa dobro tamo gdje država silom miješa prste. Ovdje kod nas nema seksualnog obrazovanja, ali se održavaju razne radionice za roditelje vrtićke djece kako djeci najbolje približiti te teme. Nema ga ni u osnovnoj školi ( a to je ovdje od 1. - 4. razreda), nego ovisi do škole ako ima vremena da negdje u 3. ili 4. razredu par sati pričaju sa djecom o začeću, porodu, spolnosti.
    Sjećam se da je pred koju godinu i u Hr bila slična situacija, pokušali su silom nametnuti seksualni odgoj, bez da su uopće razradili što i kako, pa je sve bilo popraćeno uz negativne komentare i puno neslaganja. Iskreno, ne znam što je od svega na kraju bilo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ima više od 20 godina kako sam ja završila osnovnu školu i sećam se da smo u 7 i 8 razredu imali nekoliko časova godišnje koje su nam držali medicinski radnici iz doma zdravlja a na temu trudnoće, kontracepcije, side, polnih bolesti. Nije to neko danas izmislio ali je samo pitanje na koji način će da se sprovede i u kom uzrastu!

      Избриши